Kako je (dugo) nastajala Narodna biblioteka

Odmah pošto se vratio sa školovanja iz Nemačke u Srbiju, Milovan Spasić, 13. aprila 1844. godine zaposlio se u ”Popečiteljstvu prosvete” (ministarstvu) sa 300 talira ”stolonačelničke plate”. Prvi posao novog činovnika bio je ”da one knjige uredi, svesku sa sveskom sastavi, i da ih sve popiše” a on je 21. februara 1845. godine ”svršivši taj posao podneo popečiteljstvu prosvete izveštaj o onom šta je uradio”.

Biblioteka se tada nalazila u zasebnoj sobi u Tobdžijskoj kasarni na uglu Sarajevske i Nemanjine ulice. Prva zgrada u kojoj se nalazila biblioteka nalazila se uz samu portu Saborne crkve od 1832. do 1833. godine. Potom je bila u zgradi Državne štamparije, dva puta je preseljena u Kragujevac da bi se 1841. godine nalazila u zgradi kneginje Ljubice a godinu dana kasnije, 1842. godine, bila je u zgradi Učiteljske škole u današnjoj ulici kralja Petra.

”No osim drugih nezgoda, kao da nigde nikakva kataloga nema, da su svih jezika knjige izmešane, časti rastavljene. Najveće prepone je učinilo što sve knjige knjižnici prinadleže pri ruci nisam imao, a neke i danas nemam, niti upravo znam koje su? Pri ovakvim preponama naravna je stvar, da istu knjižnicu u poželajemi poredak dovesti nisam mogao, no koliko sam god u stanju bio učiniti, učinio sam. Označenje dela koliko ima: srpskih ima 202 dela, ruskih i drugih slovenskih 238, nemačkih 638, rimskih i engleskih 343 što je svega 1421 dela”, stajalo je Spasićevom ”Visokoslavnomu Popečiteljstvu Prosveštenija”.

Do sredine devetnaestog veka svako srpsko ministarstvo je kupovalo knjige za sebe tako da je broj knjiga rastao iz godine u godinu, a one su bile smeštene na policama kao i u ormarima u sobama koje su se zvale ”zasedanije”.

”Knjiga je bilo dosta ali koristi od njih malo; jer ne bejaše Bibliotekara, koji bi celu tu zbirku uredio, i na službu je čitateljima stavio”, pisalo je u jednom izveštaju tog vremena.

Zato je 12. januara 1853. godine Državni savet je na predlog Ministarstva prosvete predložilo zakon koji je predviđao da se ”knjige, stari rukopisi, stare monete, ali i druge za nauku važne retkosti, koje se nalaze po raznim kancelarijama, sve ustupe ministarstvu prosvete, pri kom da se otvori zvanje bibliotekarsko (s 300 talira plate na godinu) pa tom Bibliotekaru da se pododgovorno poveri uprava Bibliotekom i Muzejem”.

Već 16. februara 1853. godine Ministarstvo prosvete otvori mesto za bibliotekara, a sve knjige koje su se nalazile po ministarstvima i drugim državnim organima ustupljene su Narodnoj biblioteci. Jedini izuzetak su bile knjige koje su bile potrebne ministarstvu za stručne poslove koje su ostale tamo gde su bile ali je spisak tih knjiga morao da bude poslat Biblioteci. 
 
Prvi srpski bibliotekar bio je Filip Nikolić koji je gimnaziju završio u Mađarskoj, a potom Univerzitet u Kijevu da bi došao u našu zemlju gde je postao profesor u Trgovačkoj školi u Beogradu i glavni inspektor škola u Srbiji. Nikolić je radio ovaj posao od 16. decembra 1853. godine do 20. januara 1856. godine. Njega je 16. maja 1856. godine nasledio Đura Daničić, ”slava knjige srpske” i ostao je na mestu bibliotekara do 26. novembra 1859. godine kada je postao profesor Velike škole.

Đura Daničić je sačinio Pravila za Biblioteku koji je počinjao članom u kome se kaže da ”Narodnoj biblioteci pri popečiteljstvu prosveštenija treba nabaviti: svaku srpsku knjigu; svaku knjigu koja se tiče srpskoga naroda, bila ona na kom jeziku; iz svakog razdela književnosti najvrsnije knjige bile one na kom jeziku”.

Malo je poznato da je Daničić preložio u pismu Ministarstvu prosvete 14. aprila 1858. godine da se institucija zove Narodna biblioteka. ”Što se tiče imena Narodna biblioteka, ono, istina, može značiti da biblioteka pripada narodu, ali odatle mislim da se ne može ništa zlo izvesti jer što je narodno, ono nije za svakoga čoveka iz naroda, nego sviju zajedno.”
 
Posle Đure Daničića bibliotekari su bili kratko vreme Milivoje Prajzović i Kosta Crnogorac ali najveći trag ostavio je dr Janko Šafarik koji je bio bibliotekar od 10. juna 1861. godine. Da bi Šafarik postao bibliotekar tražio je da ima istu platu kao profesor Velike škole u kojoj je radio.

Ministarstvu prosvete je toliko važno da Šafarik preuzme Narodnu biblioteku da je promenilo propis i dalo mu traženu platu.

Narodna biblioteka, te godine, seli se u zgradu Više ženske škole, gde ostaje do 1864, kada prelazi u Kapetan-Mišino zdanje, gde boravila do Prvog svetskog rata. U Kapetan-Mišinom zdanju biblioteka prvi put dobija više prostorija. U levom prizemlju, dobila je tri velike sobe i jednu manju za službenike. Još dve sobe Biblioteka dobija kada se iz Kapetan-Mišinog zdanja iselila Beogradska gimnazija i uređuje ih kao čitaonice, za naučne radnike i kao i opštu za sve čitaoce. Električno osvetljenje Biblioteka dobija 1901. godine.

Kada je Šafarik 1869. godine postavljen za člana Zemaljskog saveta na mesto bibliotekara je došao Stojan Novaković koji je radio ovaj posao do 1873. godine kada je postavljen za ministra prosvete.

Posao stvaranja Narodne biblioteke kao nacionalne institucije završen je 19. marta 1881. godine kada je usvojen Zakon o Narodnoj biblioteci i Muzeju. Zakonom su Biblioteka i Muzej razdvojeni, institucije su dobile budžet i odbor, a već 1886. godine kada je usvojen Zakon o Srpskoj kraljevskoj akademiji nauka u članu 7, tog Zakona bilo je određeno da Narodna biblioteka pripada Akademiji.

U tom trenutku, Narodna biblioteka je imala skoro šezdeset hiljada knjiga i svezaka od čega 410 ”slaveno-srpskih i rukopisnih knjiga”.

U austrijskom bombardovanju Beograda 1914. godine gađana je i Narodna biblioteka i uništen je deo Kapetan-Mišinog zdanja. Posle Velikog rata Narodna biblioteka kupuje, uz pomoć Vlade, zgradu kartonaže na Kosančićevom vencu od industrijalca Milana Vape koja nije bila građena namenski za biblioteku pa je ubrzo postala tesna i nepogodna. Prilikom bombardovanja Beograda 6. aprila 1941. godine u Drugom svetskom ratu, zgrada Narodne biblioteke izgorela je do temelja.

Tako je Narodna biblioteka Srbije jedina u svetu koja je bombardovana u oba svetska rata u dvadesetom veku.

Autor: Goran Vesić