Sagrađena je velika zgrada, a onda je iznenada deo koji je trebalo da po projektu bude namenjen svim stanarima, naročito mladima, pretvoren u – još stanova! Kakva gramziva priča! Ali ne iz 21. veka, već iz doba kada su svi klicali da profit nije važan – 1980. godine!
Da sve bude još čudnije, reč je o ponosu komunizma, najvišoj stambenoj zgradi u zemlji, simbolu Beograda: Zapadnoj kapiji.
Ova priča nije izazvala nikakvu veliku buru u tadašnjoj javnosti. Pisao je o tome tek jedan časopis, i to ne sa stanovišta problematične investicije u kojoj je interes investitora nadjačao interes zajednice, već posredno, “mekano” kroz naivnu priču mladih koji su ostali bez svojih društvenih prostorija, iako je to u “ono vreme” bilo, bar zvanično, važno…
“Kako to da su zaboravili na nas, mlade?!“, bila je ogorčena učenica Jasmina Pavković.
“Zar pored toliko sunca koje preplavljuje ovu zgradu, moramo da se zavlačimo u podzemlje, bez vazduha i prozora? Gotovo sve ostale zgrade u okolini imaju po jednu lepu i čistu prostoriju gde se mladi sastaju, zabavljaju i druže! Jedino je mi nemamo! Ako nas ‘Rad’ istera odavde, kuda ćemo?”
“Rad” je bilo čuveno građevinsko preduzeće koje je gradilo Zapadnu kapiju, a glavni investitor je bio državni gigant “Genex”. Plan je predviđao da se u mezaninu izgrade “društvene prostorije“, ali kako piše u tekstu “u poslednjem trenutku su i te prostorije pretvorene u stanove“.
I, šta onda?
Tridesetak mladića i devojaka su s metlama, krpama i kofama vode u rukama sišli – u podrum zgrade u kojoj stanuju. Umesto namenskih prostorija u prizemlju, improvizovano je rešenje u podrumu.
Na zboru stanara koji je održan prethodnog dana jednoglasno je odlučeno: ‘U nedostatku odgovarajućih društvenih prostorija mladima se odobrava zauzimanje podruma’.
Za tri-četiri dana podrum je bio očišćen. Našao se tu i jedan pisaći sto uz nekoliko stolica: dovoljno da mladi održe osnivačku skupštinu omladinske organizacije. I sve bi bilo lepo da nakon mesec dana vlasnik podruma nije zatražio da se mladi iz njega isele.
A tako su se potrudili…
Poveli su reportere da vide i sto za ping-pong i ispričali da su ga kupili od novca koji su sami zaradili.
Kućni savet im je ponudio posao da očiste trideset spratova, uklone ostatke farbe po hodnicima i stepeništu. Taj posao je trajao nedelju dana.
“Automobil kojim je trebalo da prebacimo sto parkirali smo baš na pešačkom prelazu ispred robne kuće ‘Beograd’. Saobraćajni milicioner nam je naplatio kaznu od 500 dinara. Ostali smo bez nekoliko šah garnitura i reketa. Da je znao sa koliko smo truda taj novac zaradili…”, prisećao se učenik Miloš Savić.
“Ruke su nam pucale na hladnoći, ni čaj koji su devojke kuvale nije mnogo pomogao”, uzdahnuo je student Dragan Bršić.
Mada su novine pokazale simpatije za mlade i stale na njihovu stranu, da ostanu makar i u takvom prostoru bez vazduha i sa nehumanim betonskim zidovima bez prozora, ni to nije bilo moguće.
Iako vreme društvene svojine i socijalizma, pravo privatne svojine je pobedilo želje mladih. Morali su ubrzo napolje i iz podruma.
Beogradske priče – Ljudi, ulice, trotoari, prolazi, sudbine…
