Brat ustaškog vođe Ante Pavelića graditelj i vlasnik važnih zgrada u Beogradu

Mnogo Beograđanki i Beograđana posetilo je proteklih decenija stambenu zgradu u ulici Kralja Milutina 33, staru skoro sto godina, zbog nekoliko popularnih restorana koji su se nalazili u njoj.

Neki od njih znali su da je ovu zgradu, danas zaštićeni spomenik kulture, projektovao jedan od najpoznatijih beogradskih arhitekata Milan Zloković.

A skoro niko ne zna da je investitor ove zgrade bio Josif Šojat, brat ustaškog poglavnika Ante Pavelića!?

Uz prezime Šojat se u današnjoj srpskoj stručnoj literaturi, navodi ime Josif, onako kako je napisano u njegovoj prijavi boravka beogradskoj policiji iz 1924. godine. Međutim u kasnijim prijavama, iz 1932. i 1936. godine, umesto Josif piše Josip što se može videti iz podataka koji se čuvaju u Istorijskom arhivu Beograda.

Sam Josif se na nekim dokumentima potpisivao kao Josip, a negde kao Josif što je dodatno doprinelo konfuziji. Da li je to Josif radio namerno ili je u pitanju greška policijskog službenika nećemo saznati ali jasno je, poređenjem drugih podataka, da se radi o istoj osobi.

Josifova majka Antonija, rođena Pavelić, bila je rođena sestra Mihaela Pavelića, oca ustaškog poglavnika Ante Pavelića. A devojačko ime Pavelićeve majke Marije bilo je Šojat, tako da su ove dve porodice bile očigledno povezane rodbinskim odnosima generacijama unazad.

Na osnovu kartoteke beogradske policije, prijave boravka, Josif Šojat rođen je 1887. godine u Drežnici a imao je dva brata, Milana i Petra, koja su takođe živela u Beogradu. U Srbiju se doselio pre Prvog svetskog rata što se vidi iz izvoda iz knjige venčanih katoličke crkve u kojoj se navodi da je 1913. godine sklopio brak sa Erminijom Merli, koja je rođena na Siciliji. U crkvenim (katoličkim) knjigama se navodi da su Josif i Erminija tada bili stanovnici sela Mala Ivanča kod Beograda.

Njih dvoje su imali četvoro dece koja su se rodila između 1914 – 1921. godine u Gornjem Milanovcu i to Vandu, Margitu, Antoniju i Josifa.

Josif Šojat je tokom dvadesetih i tridesetih godina prošlog veka bio jedan od vodećih građevinskih preduzimača u Beogradu. Najpoznatiji je bio po zgradi u ulici Kralja Milutina čiji je bio investitor i građevinar, a koju je projektovao čuveni Zloković. Ali, i ne samo po njoj…

Ta zgrada na sadašnjoj adresi Kralja Milutina 33 i danas se smatra jednom od najlepših građevina predratnog Beograda jer je u njenu arhitekturu Zloković uneo mediteranski duh, načinivši nekoliko poteza netipičnih za dotadašnju beogradsku arhitekturu.

Na fasadi su naslikani dekorativni elementi koji stilski pripadaju romanici, ranoj italijanskoj i venecijanskoj renesansi: reljefi i fasadna skulptura vajara Živojina Lukića i alegorijska fresko kompozicija slikara Mladena Josića. Stvarana kroz spoj tri umetničke discipline – arhitekture, skulpture i slikarstva, ova kuća predstavlja jedinstven primer beogradske stambene arhitekture prve polovine 20. veka i redak primer art deko stila. Izuzetno je doprinela uspostavljanju ovog stila u Beogradu i Srbiji između dva svetska rata.

U Istorijskom arhivu Beograda sačuvan je zahtev Josipa Šojata (kako se na njemu potpisao) od 9. septembra 1926. godine Građevinskom odboru grada Beograda u kome traži ”odobrenje planova za novu zgradu koju bi zidao na svom imanju u Kralja Milutina br. 57” (danas 33). Dozvola je izdata, a kuća brzo sagrađena pa je arhitekta Milan Zloković već 6. jula 1927. godine izdao Uverenje kome stoji da je ”nova zgrada g. Josipa Šojata u Kralja Milutina ul. br. 57 započeta 1. oktobra 1926. godine a završena 6. jula 1927. godine po odobrenim planovima i svim propisima građevinskog zakona”.

Istog dana Josif (kako se potpisao na ovom zahtevu) Šojat podnosi Građevinskom odboru Opštine Beogradske molbu da izvrši pregled njegove nove zgrade i prilaže uverenje o izvršenoj kanalizaciji, uverenje o regulaciji i uverenje nadzornog inženjera odnosno arhitekte Milana Zlokovića koji je bio nadzorni organ.

Građevinski odbor je potvrdio da je zgradu pregledao 4. avgusta 1927. godine i ustanovio je da zgrada podignuta prema ”odobrenom planu i odgovara u svemu propisima Građevinskog zakona i pravilnika za grad Beograd”.

Šojat je 1935. godine podigao u Brankovoj ulici broj 14 svoju najamnu zgradu prema projektu takođe znamenitih arhitekata Petra i Branka Krstića, u kojoj je živela njegova porodica.

Izbor ove ulice za izgradnju zgrade pokazuje koliko je Šojat bio preduzimljiv jer je ona dobila na značaju izgradnjom Mosta Viteškog kralja Aleksandra Ujedinitelja godinu dana ranije koje spojio stari Beograd i Zemun.

Tada je probijena Brankova ulica koja se ranije završavala na grebenu iznad reke i imala skretanje, kod kafane ”Zlatan konj”, u Pop Lukinu ulicu.

Šojatova zgrada imala je podrum i lokale u prizemlju, četiri sprata i povučenu krovnu etažu. Fasada je oblikovana kao jednostavna sa praznim zidnim površinama.

Predstavlja jedno od najznačajnijih dela međuratnog funkcionalizma, a istovremeno jedno od najznačajnijih ostvarenja Petra i Branka Krstića u kojem je došla do punog izražaja modernistička ideja o bezornamentalnoj arhitekturi.

Šojat je sa braćom Krstić počeo saradnju još 1929. godine na zgradi u Vlajkovićevoj ulici broj 16. Ulaz u ovu stambenu zgradu smatra se umetnički jednim od najoriginalnijih rešenja. Žleb za dva krila izrađen je u duborezu s nizom ženskih figura. S obzirom na to da je Živojin Lukić radio reljefe za zgradu može se pretpostaviti da je on autor i ovog duboreza. Na vratima je takođe sačuvana mesingana tablica s dvojezičnim natpisom „Guraj / Poussez“.

Josip Šojat je takođe sagradio dve zgrade u Rankeovoj 12-14 kao i objekat u Prote Mateje 25 na uglu sa Njegoševom ulicom.

U Istorijskom arhivu Beograda čuva se zahtev Josifa Šojata iz 1935. godine Narodnoj banci za kredit i izveštaj odeljenja za rizik banke iz koga se vidi šta je sve radio i posedovao brat Ante Pavelića u našem gradu.

U izveštaju se navodi da ”imenovani poseduje lokomobile, pumpe, građevinske mašine i to u vrednosti oko oko 500.000 dinara”. ”Sa bankama ne radi, sem sa Narodnom bankom Kraljevine Jugoslavije, kod koje uživa iskorišćen redovan kredit od 500.000 dinara. Kod Poštanske štedionice poseduje aktivan račun. Imenovani gradi za sebe stambenu zgradu u Brankovoj ulici 14 veliku kuću koja će da vredi oko Din. 2,500,000. Kuću gradi sopstvenim sredstvima. Kuća ima 4. sprata, te se nalazi već pod krovom. Nepokretnost je ukljižena pod br. 11217 (tapija) od 16.7.1934. godine ”piše u izveštaju, a potom se analizira šta Josif još poseduje od imovine.

Od 1927. godine ima on u Užicu automatski mlin, valjalicu za sukno i mašinu za češljanje vune, sa kojim poslovima radi na malo i veliko. U Užicu poseduje dva magacina i dva odeljenja (za vlačaru i češljaru) i jednu dvospratnu kuću. Kuća vredi oko Din 160.000 dok mlin sa okolnim zemljištem i sporednim zgradama oko Din 600.000.

Imenovani ovovremeno izvodi radove na željezničkoj pruzi Bihać – Knin u zajednici sa Slavkom Batušićem u predračunskoj vrednosti od Din 70,000.000. On se na državnim licitacijama nikada ne pojavljuje, već principelno uvek korumpira viđenije ličnosti po ministarstvima i na taj način dolazi do posla” napisano je u detaljnom izveštaju banci.

Konstatovano da je Šojat u 1933-34. godini izvodio velike radove za francusku firmu „Batignole“ ”u predračunskoj vrednosti od Din 40.000,000 pri čemu je zaradio Din 7-8,000.000”. ”Glavni radovi za tu firmu su bili: pruga Beograd – Resnik, tunela na Topčideru, nadvožnjak u Rakovici, dvorska garaža na Košutnjaku, zgrade željezničke stanice u Kneževcu, Kijevu i Rakovici i Košutnjaku, cesta u Maršala Pilsudsa, put kod klanice i tunel u Dubrovačkoj ulici.

Šojat poseduje i plac u Kosmajskoj ulici koji izbija na Obilićev venac odmah do hotela Mažestika. Ovaj plac vredi Din 500.000, dalje poseduje Šojat imanje u Rakovici koje vredi Din 150.000, dok njegova supruga Erminija poseduje imanje kod Topovskih šupa koje vredi Din 200.000”, detaljno je opisana Šojatova imovina koju je banka procenila na ”8-10,000.000 dinara”.

Odeljenje za rizik banke nije se bavilo samo imovinom i poslovima Josifa Šojata već i njegovim životom kako bi kreditni odbor imao sve informacije prilikom donošenja odluke o dodeli kredita. ”U ličnom pogledu je Šojat opisan dvojako, važi kao čovek koji mnogo baca na svoj privatni život, i u njegovoj kući se prave čitava orgijanja, naklonjen je kocki, ali i pored svega on materijalno dobro stoji, jer je uspeo da pomoću svoga pašenoga Nikole Đurića, biv. generalnog direktora Državnih Željeznica primi dobre poslove i zaradi lepe pare. Pored tolike imovine nije isključeno da on jednog dana opet izgubi novac, te se pri poslovnim vezama i kreditima savetuje obazrivo postupati i usloviti čvrsta utaničenja” opisan je život ovog preduzetnika uz savet banci da se dobro obezbedi ako odluči da mu da kredit.

Šta se dogodilo sa Josifom Šojatom posle okupacije Jugoslavije kada je njegov brat postao poglavnik zloglasne Nezavisne države Hrvatske nepoznato je ali njemu se nakon aprila 1941. godine u našem gradu gubi svaki trag.

Njegova supruga Erminija, posle kratkog boravka vratila se iz Zagreba u Beograd da bi 1942. godine prešla u Zemun, koji je u to vreme deo NDH. Nema podataka da su se njih dvoje bilo kada kasnije vratili u Beograd.

Međutim u Istorijskom arhivu Beograda čuva se prijava ratne štete od 18. septembra 1945. godine za zgradu u Brankovoj 14. Prijavu je podneo izvesni Dobrosavljević Milan u ime i za račun ”Šojat Erminije i Josifa”. U prijavi se navodi da bračni par Šojat živi u Zagrebu u ulici Kulina Bana 12 kao i da su ”hrvatske nacionalnosti”.

Navodi se da je zgrada oštećena u ”tokom bombardovanja 1941. i 1944. godine”. U bombardovanju 1941. godine zgrada je ”usled malih bombi u neposrednoj blizini i detonacije razornih zrna pretrpela kvar (oštećenje) u tome: što su popucala sva stakla na zgradi u celosti kao i stakleni izlozi na lokalima”. Konstatuje se da je su oštećenja popravljena u maju 1941. godine, kao i da su troškovi 120.000 dinara. Zgrada je drugi put oštećena u savezničkom bombardovanju 1944. godine.

”Zgrada nije direktno pogođena ali zbog detonacija i eksplozija bombi u neposrednoj blizini (Jug Bogdanova, Lomina, Kraljice Natalije ulice i Zelenog venca) ponovo je zgrada oštećena i pretrpela je kvar u istom obliku, kao i prvi put u nešto manjoj meri. Ponovo su popustila izvesna vrata ragostovi dok su stakla na prozorima i izlozima popucali. Ovaj kvar je delimično renoviran dok ostalo oštećenje još ni sada nije dovedeno u pređašnje stanje. Iznos učinjenih troškova do sada kao i oni koju su još potrebni da bi se dovela u pređašnje stanje iznose Din 100.000”, opisano je u prijavi.

Zanimljivo je da je bračni par Šojat tražio da im nova vlast nadoknadi i izgubljenu dobit u okupaciji.

”1. maja 1941. godine preko Kvartiramita uselio se u zgradi volksdojčer Stevan Kotas, koji je od strane Nemaca bio postavljen za komesara fabrike papira ”Umka” a pre njega taj stan na II spratu (od 4 velike sobe, predsoblja, trpezarije, kujne, kupatila, devojačke sobe i ostalo) uživao je kao zakupac Jevrejin, koji je prema saznanju likvidiran. Kirija stana, iznosila je sa taksom za vodu i ostalo 4.000 din. mesečno. Kao nemački pripadnik Kotas nije hteo da ugovor o zakupu potpiše a još manje kiriju plaća i tako činio od 1. maja 1941. god. do oslobođenja u oktobru 1944. kada je sa Nemačkom vojkom izbegao iz Beograda. Iznos izgubljene dobiti je 168.000 dinara”.

Iz dokumentacije se vidi da je Komisija za ratnu štetu prihvatila zahtev bračnog para Šojat i 2. maja 1946. godine odobrila da im se isplati celokupan traženi odštetni zahtev u iznosu od 388.000 dinara. Na koji način je Pavelićev brat dobio ovaj novac nije poznat.

Zgrada u Brankovoj 14 kao i mnoge druga nacionalizovana je u godinama koje su usledile pa je Josif Šojat ostao bez imovine u našem gradu. Za ovu zgradu niko od Šojatovih naslednika nije podneo zahtev za restituciju u zakonskom roku. Tako da je sve što su Pavelićevi rođaci dobili bila je odšteta za ratnu štetu koju im je isplatila Titova vlast. Ipak, pre petnaestak godina jedna zagrebačka advokatska kancelarija raspitivala se u opštini Savski Venac da li ima osnova da se podnese zahtev za povraćaj placa u Lisičjem potoku koji je, kako su tvrdili, bio vlasništvo advokata Ante Pavelića iz Zagreba, kasnije zloglasnog ustaškog poglavnika. Kako je Pavelić došao do tog placa nepoznato je ali zna se da je kao advokat dvadesetih godina dolazio u Beograd na suđenja pa je moguće da je taj plac bio deo nekog honorara. Posle odgovora koji su dobili u Beogradu – zahtev nikada nije podnet.

Autor: Goran Vesić