Zaboravljeni maestro Vasić

Punih dvadeset godina je trebalo da prođe da bi ponovo došao tog proleća 1928. u Beograd. Jer putovao je svetom voljno… I nevoljno. Ali moralo je tako da bi postao ono što je bio – apsolutni genije za izradu prefinjenih muzičkih instrumenata.

Nije da nam je u ovom našem vremenu nepoznat, pisalo se o njemu, ali opet, ruku na srce, nije ni da je dovoljno poznat koliko je zaslužio i koliko je bio u njegovo doba.

Novinari beogradski su te 1928. s velikom pažnjom zabeležili da je u maju, obišavši ondašnju zemlju, svratio u prestonicu – Nikola Vasić. Sa sobom je dovukao bezmalo pun vagon razlupanih ormara, klavira, orgulja, krovnih greda… Sve je bilo isključivo od javorovog drveta i jelovog.

I svega je bilo što mu je moglo poslužiti da ispuni narudžbinu slavnog američkog violiniste Mihaila Sauloviča Elmana iliti jednostavnije Miše Elmana, kojeg su još tokom odrastanja u carskoj Rusiji nazivali čudom od deteta. Imao je da za virtuoza Elmana izradi ceo jedan kvartet – dve violine, violu i violončelo.

Nije Nikola za sve vreme boravka po tuđini zaboravio jezik. Toliko mu je ostao privržen da je čak i akcenat iz rodnog Zvornika još vibrirao u glasu. A sudbina ga je vukla i razvlačila posvuda…

Kao pitomac “Privrednika”, srpskog društva koje je brinulo o siromašnim talentima, dospeo je prvo u Novi Sad, da kod Adama Decingera nauči da opravlja, pa onda i da pravi violine. Vredan i vispren u tom zanatu, otisnuo se potom i do Praga kod čuvenoga Karla Dvoržaka, bivao i u Švajcarskoj, a kada je otpočeo Veliki rat dočepao se Rusije.

Tamo je, kako je pisala beogradska štampa, spoznao kazamate u Rigi, Smolesku, Odesi, Saratovu… Jer Rusi su ga smatrali su Austrijancem, pa ga kao takvog i zatočili.

Boljševička revolucija 1917. ga izvlači na slobodu, i odmah je preko granice prešao u Mongoliju, pa Kinu, Japan… A onda je saznao da su u jugoslovenskoj kvoti u Americi ostala neka upraženjana mesta. Prodaje svoje violine i januara 1924. stiže u američki grad Sijetl.

Tu se susreo sa izuzetno jakom konkurencijom, jer je bilo već osam majstora za izradu violina. On kao deveti krenuo je od nule.

– Bez namere da načinim od svoga rada industriju, svu snagu sam uperio da dođem do savršenstva. Zašto samo u Italiji da se rode majstori kao Stradivarijus? – pitao je Nikola koliko sebe toliko i beogradske novinare.

Kako to samo život može da namesti, u Vasićevu radionicu je jednoga dana kročio Elman. Probao nekoliko violina i uporedio ih sa svoja dva Stradivarijusa koje je poneo i bez mnogo priče poručio od Srbina da mu sačini ceo kvartet, jer je hteo da ima isti kvalitet i karakter tona svaki od ta četiri instrumenta.

– Gospodin Elman nalazi da moje violine imaju zvuk ako ne bolji a ono kao i Stradivarijusove! Za žicu „G“ nalazi da ima izvesno bolji zvuk. Za poručeni kvartet moram utrošiti bar godinu dana rada. U mojoj radionici ja sam jedini radnik. Izradio sam do sada, valjda, pet stotina violina. Poslednjih godina radim mnogo ali malo izrađujem! Tražim ono što sam zamislio – govorio je maestro Vasić.

I kad njegovi roditelji, učitelj ili bilo ko drugi nije verovao da će mu ćemane doneti slavu i blagostanje, ljudi okupljeni u “Privredniku” su mu pružili šansu, stipendirali ga… On im to nikada nije zaboravio. Posle Beograda zaputio se u Novi Sad da ih poseti, pre nego što će opet preko okeana da tamo načini najbolje dve violine, violu i violončelo na svetu.

Da ne dužimo dalje. Nekad je od svega važnije da neko veruje u tebe. Bez toga bi Nikola Vasić bio u tim danima verovatno stolar u Zvorniku, a talenat za izradu vrhunskih instrumenta, boljih čak i od Stradivarijusovih, ostao bi zauvek zaglavljen između brda i plahovite Drine.