Do šezdesetih godina prošlog veka Ada Ciganlija je bila carstvo alasa, boema I svih onih koji su tražili tišinu i odmor u zelenilu kraj reke, a opet u blizini gradske vreve. To bekstvo usamljenika nije dugo trajalo: već od izgradnje nasipa kojim je fizički povezan sa kopnom 1967. prostor Ade Ciganlije počinje da dobija novi format. I da se sve više izgrađuje.
Ipak, da bi se sačuvao nekakav “filing” divlje prirodne oaze, bilo je tada predviđeno da se po velikoj šumi u gornjem delu ostrva planski razmnoži i zatim nesmetano šeta – divljač!
Do tada prava plavna džungla na reci, na kojoj su se videle samo ruševine napuštenog zloglasnog zatvora, Ada postaje još 1960. godine gradilište. U početku su izvođeni samo hidrotehnički radovi na obezbeđenju od poplava, a zatim je pripreman teren kako bi nakon postavljanja nasipa već 1969. počela izgradnja objekata za sport i rekreaciju.
Centralna tačka celog projekta bilo je novonastalo Savsko jezero. Ono je, po planu, trebalo da ima trostruku ulogu – da bude najveće kupalište, da omogući sportska takmičenja na mirnim vodama I sportski ribolov. Tadašnja ideja bila je da Ada Ciganlija ima kupalište za najviše 2.500 ljudi sa svim pratećim objektima – sportskim terenima, prodavnicama, restoranima…
U cilju razvoja sportova na mirnim vodama izgrađen je Dom sportova, a odmah zatim je počela izgradnja šest terena za odbojku, košarku, rukomet I mini golf, dok je na donjem špicu Ade, gde je danas ukopan pilon mosta, bilo planirano malo jezero za decu.
Dom sportova je bio uspešno uklopljen među topolama I vrbama i sa njima je činio jednu celinu. Otvoren je sredinom avgusta 1971. kada je održano I prvo takmičenje Šampionata sveta u kajaku i kanuu.
Projektovao ga je Miodrag Jovičić, mladi arhitekta “Komgrapa” i taj petospratni toranj je u to vreme bio jedinstven ne samo u Evropi, već i u svetu. Niko nije gradio takve tornjeve, već su oni za potrebe takmičenja obično improvizovani.
Do kraja 1971. urađena je i crpna stanica koja je regulisala stanje vode u jezeru. Tada se krenulo sa podizanjem više ugostiteljskih objekata, a u planu su bili i hoteli koji, srećom, nikada nisu izgrađeni.
Ono što je izazvalo najveću pažnju tadašnje javnosti bila je ideja da se u velikoj šumi, bez staza I nasipa, na prostoru od desetak hektara, u prirodnom ambijentu slobodno uzgajaju srne, fazani, zečevi i ostala divljač.
Urbanisti su osmislili da Direkcija za uređenje obale Save i Dunava na Adi zatim tu napravi i lovište?
Da se ova zamisao ostvarila posetioci Ade bi na ovom prostoru mogli da snimaju srne, zečeve, fazane I drugu divljač, ali i da ih love, doduše, sa plaćenom dozvolom…
Na sreću, do ostvarenja takvih zamisli nije došlo, odnosno, bile su odbačene posle “diskusije“. Kažemo na sreću kada je reč o lovištu. Ali, ostaje za žaljenje što bar prvi deo te ideje nije nikada ostvaren pa da danas Ada Ciganlija bude podjednako podeljena između ljudi i divljih životinja.
Sve u svemu omiljeno izletište Beograđana je pre pola veka izgledalo potpuno drugačije od onoga što danas imamo: pravo beogradsko more koje tokom leta radnim danom poseti oko 100.000 ljudi, a vikendom i više od 300.000.
Pa, ipak, sve češće se može u svoj toj gužvi videti kako iz guste adske šume pred bicikliste, šetače ili džogere ponekad izleti zec, lisica ili fazan. Možda nije bilo po urbanističkom planu ali je priroda ipak uradila svoje. Na sreću – bez lovaca.
Beogradske priče – Ljudi, ulice, trotoari, prolazi, sudbine…
