Čovek koji je video Njujork u centru Beograda

Palata Albanija definitivno je bila najmodernija predratna lepotica, simbol novog grada koji je počeo da se uzdiže i u nebo u epohi tridesetih godina 20. veka, nakon oporavka od ogromnog zla koji je zemlja pretrpela u Prvom svetskom ratu od 1914. do 1918. godine.

Ali, nije bila Njujork. A mogla je da bude.

Čekajte, o čemu se radi, kakav Njujork, zapitaće se neko…

Arhitekta Milan Zloković, jedan od najistaknutijih beogradskih modernista, imao je veoma progresivne ideje kada je u pitanju arhitektura centra Beograda i predlagao je za Palatu Albanija izgradnju pravog solitera, kakav bi i danas izgledao fascinantno. Ali, i ne samo to.

Zagledan u američki velegrad gde su u to vreme neboderi nicali na svakom koraku, a neki od njih postajali simboli svetskih razmera, poput Empajer stejt bilding ili Krajslerove zgrade, hteo je da taj duh progresa i smele arhitekture prenese i na Beograd.

Tako je nastala njegova skica za budući izgled palate Albanija kada je raspisan konkurs. Ta vizija je oduzimala dah svojom elegancijom, tako nešto Beograd još nije video. Zgrada bi imala 18 spratova, ali bi neki imali toliko visoke plafone da bi ova “otpisana” “Albanija” izgledala kao vitka zgrada koja premašuje i 20 spratova.

Nakon rušenja uboge čatrlje u kojoj se decenijama nalazila kafana Albanija, na uglu Kolarčeve i Knez Mihailove ulice, koje je najviše Beograđana prethodno već dugo smatralo ruglom na najboljem mestu u centru grada, u javnosti, i laičkoj i stručnoj, je započela debata kakvu zgradu bi trebalo podići na tako važnoj lokaciji.

U anketi dnevnog lista “Vreme” oktobra 1936. godine među nekoliko uglednih beogradskih arhitekata o tome šta vide na mestu srušene kafane, Milan Zloković je izneo mišljenje da bi na tom istaknutom uglu najužeg centra Beograda trebalo podići ‘zgradu koja će nam u suženim razmerama dočaravati jedan odlomak njujorškog Rokfeler-sitija‘, podvučeno je na zvaničnom sajtu fondacije Milana Zlokovića.

Konkurs za “Albaniju” je bio raspisan od strane Hipotekarne banke trgovačkog fonda u Beogradu i osim prizemlja i međusprata, trebalo je da ima još samo 7 nivoa. Uprkos tom uslovu konkursa, Zloković je prkosno predstavio svoju vitku osamnaestospratnicu.

I na međunarodnom konkursu za uređenje Terazija godinu dana ranije (1937) Zloković je predlagao podizanje solitera od 20 spratova koji bi bio u sistemu regulacije Pozorišnog trga (Trg republike).

Time bi, zapravo, postigao funkciju ne samo orijenira, već i tačke koja akcentuje liniju Hram Svetog Save – Slavija – Terazije – Knez Mihailova – Kalemegdan, centralnu beogradsku arteriju koja će, ma kako se grad bude razvijao, nedvosmisleno ostati njegov administrativni centar.

Sam Zloković je u imao priliku da poseti Njujork 1913. godine. Parobrodom kojim je plovio upravljao je prijatelj njegovog oca… Slike koje je tad video, kao mladić, uticale su na njega čitav život. Deo toga je želeo da preslika u Beograd.

Možda nismo dobili Petu aveniju na početku Knez Mihailove ali je Milan Zloković ipak ostavio svoj snažan trag u Beogradu. Da pomenemo samo Univerzitetsku dečiju kliniku u Tiršovoj, njegovo najpoznatije delo. Nažalost, pre trideset godina nestručnim nadziđivanjem ovo zdanje je izgubilo zauvek svoju originalnu lepotu.

I sama njegova kuća koju je projektovao i izgradio za svoj život nalazi se sačuvana na Neimaru, zove se Vila Kaja i zaštićeno je kulturno dobro, budući da je u modernističkom stilu podignuta davne 1927. godine.