Pavelićev “konzulat” u Beogradu

Ustaše su u Beogradu, preko svog diplomatskog predstavništva, od 1941. do 1944. pomno pratile sve što se dešava u Nedićevoj Srbiji i to poprilično slobodno.

Imali su čak svoj Konzulat sa grbom NDH, diplomatsko vozilo i agente koji su motrili na to šta se dešava po srpskim kafanama, na ulicama i u narodu, uopšte.

Neko je, tako, listajući beogradski telefonski imenik 1942. godine naišao na zanimljivo ime – Josip Broz. To je uzbunilo ustašku policiju u Zagrebu koja se odmah bacila u akciju. Poslali su agenta u Beograd.

Josip Broz bio je upisan kao vlasnik Zavoda za kupoprodaju nepokretnosti imanja “Dunav” u Njegoševoj ulici 11.

Ustaše su odmah kontaktirale šefa političkog odeljenja zemunske policije po imenu Rudolf Retl. On je poslao čoveka u Centralnu prijavnicu u Beogradu da te podatke proveri, ali se ustaša sumnjivo dugo zadržao tamo – od 10 ujutro do četiri popodne. To je moralo da dovede do neke uzbune, pa je činovnik verovatno zadržan i Retl je intervenisao kod šefa Specijalne policije Ilije Paranosa.

Retl je objasnio kolegi o čemu se radi, da je čoveka poslao po naređenju, jer se u Zagrebu pročulo to da je neki Josip Broz, imenjak onog koga ustaše traže kao poznatog komunistu, registrovan u Beogradu.

.Dvojica kolega posle toga popričali su malo o problemu komunista, odnosno potrebi međusobnog izručenja onih koji su prebegli preko “granice” marionetskih “država”.

Zanmljivo je da Retl nije Paranosu kazao da se radi baš o komandantu partizanske lomunističke vojske Jugoslavije.

Ipak, Paranos je u Njegoševu ulicu u dva navrata slao činovnike da provere ko se krije u broju 11/II.

Ovo bi moglo da prođe kao zanimljiva anegdota dva policajca o traganju za Titom, da nije bila reč o specijalnim, krvničkim policijskim jedinicama, koje su uništavale svaku trunku otpora i svakog čoveka koji je u sebi imao nepodobne gene: na strani NDH to je značilo i svakog Srbina.

Zagrebački istraživač Aleksandar Vojinović naveo je ovaj primer u svojoj knjizi “NDH u Beogradu”, za koju je prikupljao i materijal u Beogradu neposredno pred izbijanje rata 1991. godine.

On ističe da se veoma malo zna o delovanju ustaškog konzulata u Beogradu, koji je bio smešten u Dobračinoj 22.

Naravno, sticajem okolnosti i zbog jakog nemačkog uticaja, granica tzv. NDH u Zemunu u odnosu na Nedićevu Srbiju nije bila tako stroga, pa je neka vrsta komunikacije i protoka putnika bila moguća, što je potpuno suprotno realnosti koja je vladala petnaestak kilometara dalje, gde je biti Srbin značilo zatočeništvo, smrt ili – beg, koji nije bilo lak.

“Najstrožim centrom Nedićevog Beograda danonoćno prolazi otmeni privatni automobil (oznake CD Za 76) diplomatskih predstavnika NDH, a na ulazu u nekoliko velebnih zgrada – najpre do Narodne skupštine, a onda nedaleko od beogradskog pozorišta i u prvom susedstvu generala Milana Nedića – sve je to vreme bio istaknut odgovarajući natpis s hrvatskim grbom, dopunjen ustaškim znakom“, opisuje autor knjige i ističe jedini poznati incident, koji je po prirodi bio sasvim bezazlen – “neko je utakao u vrata konzulata istrgnutu stranicu dečjeg časopisa ‘Smilje’ s Pavelićevom slikom, nacrtao na njoj ‘četnički znak’ i našvrljao olovkom ‘Smrt svakom Hrvatu!’“, piše autor ove knjige.

Ta je vest hitno i tajnom poštom stigla u ustaško Ministarstvo spoljnih poslova u Zagreb.

Kako je konzulat radio opisuje i sledeći dokument. U vreme kada se vršio zverski pokolj nad srpskim i drugim nepodobnim narodima u NDH, agenti konzulata šetali su po beogradskim kafanama i beležili “skaradne” uvrede na račun Ante Pavelića i ustaškog režima.

“Po raznim beogradskim javnim lokalima još se uvek prostački i neukusno govori o Poglavniku i on se čak javno vređa. U lokalima gde svira stalna muzika nude se prostačke pevačice gostima, da će im pevati pesme protiv Poglavnika i Hrvata“, pisalo je u jednom dopisu.

Smetala im je pesma “Paveliću, žalosna ti mati...”, koju su nazvali “ogavnom“.