Zaboravljena legenda “masnog” humora: Ljuba Moljac

Ovde leži Ljuba Čuburac, umro na vreme, boli ga… uvo.

Nije bio baš original originala Čuburac, jer rođen je u ratne januarske dane 1943. u Kragujevcu ali je već kao dete stigao sa roditeljima na beogradu Čuburu. Pa što onda ne bi bio Ljuba Čuburac? Jer, taj nadimak mu je trebao, bar na bini, zbog rime iz prve rečenice ovog teksta koju je rado izgovarao pred publikom.

Glavom i brkovima u zvaničnim spisima vođen je kao Miodrag Andrić. Ali tako ga niko nije zvao… Za ceo svet on je bio Ljuba Moljac. Prvi stend-ap komičar one velike Jugoslavije. Kultna ličnost humora koji je dominirao učmalim društvom tog doba.

Danas zaboravljen i novim generacijama nepoznat, za veliki broj onih koji su živeli osamdesetih bio je urnebesno duhovit, elokventan, pun fora koje su terale suze od smejanja na oči, u dekadi kada mnogima nije bilo do smeha. Ljuba Moljac je sivim osamdesetima dao mnoštvo šarenih boja kroz svoje nastupe.

Voleo je da citira svoju ženu i za sebe kaže da je on ustvari tragikomičar: “Od struka na gore komičar, od struka na dole tragičar“.

– Meni je to tako normalno kad me ljudi zovu Ljuba Moljac i imam utisak kao i da nemam drugo ime. Tako me zovu i familija, deca. A taj lik je, zaista, izuzetan i snimio sam ga za televiziju – govorio je u jednom intervjuu 1981. pojašnjavajući kako se lik fudbalskog lažova, nastalog iz pera Dragana Aleksića, zauvek zalepio za njega već u prvim danima izvođenja monodrame, čija premijera je održana u Domu omladine one varljive ’68.

Imao je i svoju teoriju da onaj ko mnogo laže mora da je loš čovek, a onaj ko uopšte ne laže – taj je već bolestan.

Gluma kao gluma ga dugo nije privlačila. Da se porodica sa Čubure u neko doba nije preselila na Crveni krst, tu nadomak Beogradskog dramskog pozorišta, ko zna kuda bi životni putevi ga odveli.

Ovako, počeo je da se vrzma tamo, pa sve više i sve duže da ostaje, da pomaže, statira…. I naposletku konkurisao je na Akademiju. Da ga nisu primili iz prve, drugi put ne bi ni probao. Takav je bio.  

Još kao student postao je stalni član “Ateljea 212”. I ostao do kraja.

Oženio se Nevenkom, dobili su Nenada i Jelenu. Živeli su na Novom Beogradu, u Nehruovoj ulici, deca su imala 13 i 10 godina, i njihvo stan je odslikavao vedar duh i međusobnu ljubav kojom su Andrići živeli.

– U ovaj stan smo se doselili kad je Nenad imao pet, a Jelena dve godine. Do tada smo stanovali u sobičku pet sa šest. Onda nismo mogli da se priviknemo na ovaj “ogroman” prostor” (stan je dvosoban), pa smo stalno sedeli u trpezariji!

Nena nije radila, a Ljuba se pohvalio da ga uvek dočeka budna koje god doba noći da je kad stigne s puta: “Nikada ne zaspi pre nego što ja dođem“.

– Kako da zaspim kad uvek dovede ponekog, a ni kafu ne ume da skuva – uz osmeh je dodala.

Nije bio baš sportski tip ali je mnogo voleo da gleda sport. Gledao je sve što se na tadašnja dva kanala prikazivalo, a atletiku je imao “u malom prstu”. I bio je radoholik. Veliki.

– Kad ne bih imao posla, kad me ne bi tražili, bio bih u stanju da izađem nasred Terazija i napravim predstavu, a zatim bih šeširom skupljao pare od posmatrača.

A pred publiku, mimo onih ateljeskih komada, izlazio je sa humorom nabijenim erotikom, što je u Titovoj Jugi bila neka vrsta tabua, a narodu se dopadalo. I ubrzo je stekao još jedan nadimak – Kralj kaseta! Jer, snimci njegovih nastupa na audio kasetama prodavali su se kao alva, preslušavali u društvu, pozajmljivali… “Masne” fore, psovke, aluzije na seks, zasmejavale su čak i sa kaseta.

Svi su se smejali, a Ljuba je i u najsmešnijim trenucima ostajao krajnje ozbiljan. Ni mimikom, ni brkom, nije pokazivao da se i sam smeje onako u sebi… i sebi!

I gde god da je bivao, taj prostor je dobijao na šarmu.

Upisao je u svoju biografiju i uloge u filmovima i TV serijama poput “Kad budem mrtav i beo”, “Sirota Marija”, “Muzikanti”, “Kamiondžije”, “Radio Vihor zove Anđeliju”, “Laf u srcu”, “Doktorka na selu”, “Hajde da se volimo”, a 1984. i u ostvarenju “Moljac” u kojem je tumačio samog sebe.

U čuvenom filmu “W.R. Misterije organizma” Dušana Makavejeva imao je vrele scene seksa sa Jagodom Kaloper. Posle je pričao da je Nena nakon što je odgledala htela da se razvede.

Preminuo je šest dana pre svog 46. rođendana. Rekosmo da je bio ponosan na svoj nos, a on je umeo reći: “Nos dug kao truba, pozdravlja vas Moljac Ljuba“. Sa Jovom Radovanovićem i Milovanom Ilićem Minimaksom izvodio je širom zemlje kabaretsku predstavu “Tri nosketara”. Pozlilo mu je u gradiću Glina. Pao je. Na sceni. I dok je publika mislila da je to još jedna u nizu njegovih improvizacija, imao je izliv krvi u mozak.

Prebacili su ga hitno u Zagreb. Poživeo je do 22. januara 1989.

Nekako je i koketirajući sa smrću zasmevao sa pozornice. Sve je bilo u službi humora. Kao i ono s početka teksta tako je bilo i na kraju. U večnu pomen samom sebi, na predstavama je govorio sledeće reči, karikirajući neobičan način na koji je tada čuvena TV spikerka Milka Babović prenosila takmičenja u klizanju:

A kad umrem voleo bih da me prenosi Milka Babović. Jao kako bi ona to lepo radila. Kako bi Milkica mene mrtvog prenosila kao umetničko klizanje na televiziji. Ona bi rekla ovako: “Pokojni Ljuba je tirkizno žut i plavičasto krut, okružen je šljokicama i šljokadžijama. Ovo je, poštovani gledaoci. bila njegova poslednja pirueta…