Svuda ih je bilo, na koju god stranu pogledate. U danima kada je proleće prelazilo lagano u leto 1938. godine namnožilo ih se toliko na ulicama da su i bukvalno sudarali.
Nije bilo bitno da li je jutro, podne, ili već kojegod doba dana. Nije moglo da se mine ulicom a da se na njih ne naleti na svakih nekoliko metara.
Stajali su na trotoarima, uz ulaze u popularne radnje, pored zgrada. Bili su veoma, veoma glasni. Dovikivali su se, napadno prilazili prolaznicima… A onda bi se pojavio neki žandarm i rasterao ih. Zbog torbarenja.
Lepe jagode, gospoja, jevtino! Ostalo mi još malo. Daću ti zabadava samo da idem kući što pre – mogao je baš ovako da zvuči neki od njih, dok podalje se čuje drugi:
Mladiću, hoćeš trešanja? Slatke su ko med. Sunca mi!
A pokraj je vikala ubrađena žena: „Cveće za vašu damu, gospodine. Uzmi, slave ti. Samo da stignem na voz“.
I sve to na desetinu metara. Nedaleko od njih još jedna slična ekipa. A robe kakve hoćeš. Idu u korak za svojom potencijalnom mušterijom, ne odustaju, hvataju za rukav.
Kome se posreći da proda, odmah bi trkom na pijacu da od seljaka kupi za male pare, pa da na ulici proda skuplje. A ono što je posebno zanimljivo – i ti o kojima sada pišemo isto su bili seljaci. Samo nisu voleli da kopaju, da oru, da sade, da beru, žanju… Lakše im bilo da kupe od onih koji sve to već urade.
U početku, tamo ranih tridesetih, uglavnom je to bila dečurlija i ređe mlađe devojke i mladići. A vremenom počeli su da se na beogradskim ulicama viđaju i stariji. Svi su bili iz najbližih sela prestonici, Žarkova, Mirijeva, takozvanih pilićarskih sela, kako su onomad bila okarakterisana, pa sve do Obrenovca, Mladenovca i Grocke.
Mnogi su tako trgovali u prvi mah sedmično, a onda su shvatili da im se više i ne isplati vraćati se svako veče u svoje selo. Navikli na varošku vrevu i laku zaradu, bez podmetanja leđa, počeli su da se naseljavaju u Beogradu. I tako je glavni grad pre izbijanja Drugog svetskog rata dobio novi sloj iliti posebnu sortu stanovnika.
Nije sve poslovna sreća pratila, valjalo je znati kad šta ide, ne zacepiti previše cenu… Neki bi ubrzo bankrotirali i gubili ono nešto dinara što su poneli sa sobom iz svog sela, jer nisu imali „šlifa za biznis“, pa su se potom smucali po varoši pokušavajući da nekako ponovo počnu…
Sramota ih bilo da se vrate odakle su došli bez prebijene banke u džepu.
U svakom slučaju mogli su da zarade brže i lakše nego da su okopavali, plevili, zalivali….
Znalci tog novog čaršijskog zanata merili su rđavo, podvaljivali… Zarada nije dolazila samo od procenta koji su sami sebi određivali, odnosno za koliko su skuplje prodavali ono što su od seljana kupili – smatrali su da za to imaju osnova jer su Beograđanima bili „pod rukom“ u koje god doba dana, i onda kada su pijace zjapile prazne.
Krali su. Prodavali tri četvrt umesto kilograma i to naočigled lakovernog sveta, a oni umešniji su zakidali i po pola kile na kilogram.
Radilo se na ulici, iz ruke, pa ako neko i posumnja u količinu, taj nakupac ili preprodavac bi se kleo svim na svetu da je njegova vaga tačna u oko, naređao bi ceo kalendar svetaca da ni za živu glavu ne bi ni pomislio da nekoga prevari.
Obično ljudi ne posumnjaju odmah da su prevareni, već desetinu metara kasnije kad im se učini da je robe manje nego što su tražili, pa vrate se da traže još. A onda bi ih prevarant ljutito ubeđivao da ih prvi put vidi, da taj nije kod njega nikad ništa pazario, da hoće njega poštenoga da neki napirlitani kupac prevari!
Pa se tu stvore još dva tri njegova pajtosa, zagalame na prevarenu mušteriju kako je ’vaka i ’naka, toliko da je postide i da samo čeka da što pre pobegne i izbegne dalje poglede sugrađana.
Onaj kuražniji koji se ne bi dao zbuniti zapretio bi policijom. Tada bi dobio onaj deo za koji je zakinut, ali uz salve kletvi.
Ta tehnika obmane imala je i svoje ime – „jeksik-mera“. A postizala se tako što bi preprodavac na brzinu stavljanjem pokretne karike kanta na manju cifru naglo spuštao robu u bolandžu (protivteg na kantaru) tako da kantar odskoči.
Osim ulične trgovine na kilo vodili su i trgovinu na kesu i na fišek. Odozgo stave dva, tri reda kvalitetne robe, a dole slabijeg kvaliteta ili čak hartiju.
Ako bi ih kogod priupitao odakle su, nikada nisu rekli tačno selo, niti bi rekli ispravno ime. Kada ih žandarmi uhvate, kod sebe nisu imali mnogo robe i novca. To su ostavljali u sigurne štekove.
Pa kada sudija odredi globu, oni su već dali lažno ime i lažno selo odakle su. Ustvari, to su bila imena ljudi koji su zaista postojali oko Beograda, ali koji su bili pošteni i vredni. I naposletku je njima stizala kazna na naplatu, a oni su kasnije muku mučili mesecima da dokažu da ne samo da nisu bili u policiji ili na sudu tog i tog dana, već da zbog posla oko stoke i u njivama nisu ni Beograda videli!
Bile su u to doba još dve sorte onih koji su u sličnom vidu trgovine želeli da zarade. Jedni su bili „kućaši“. Kako im ime i kaže obilazili su varoške kuće i nudili robu koju su jeftino pazarili na pijaci. Ali oni su uglavnom davali tačnu meru, nešto skuplje, ali ispravno.
Drugi su bili „žuraši“. Obično su se pojavljivali pred mrak i kucali na vrata s malo proizvoda u ruci govoreći onima koji otvore da žure da se vrate u selo, da će uskoro noć i da im je još samo to ostalo da prodaju, te da će dati po specijalnoj ceni. I najčešće su prodavali onako đuture.
Za to vreme, prikriven u neposrednoj blizini stajao bi ortak tog „žuraša“ sa punom torbom robe. Kad nešto prodaju, vade novu i tako redom.
I svi oni su se kao što rekosmo vremenom naselili u Beogradu, kako su dolazili do novca i sebi organizovali smeštaj. Razvijajući posao, plaćali su pojedince da im budu „magacioneri“ a drugi pak izvidnica, da javljaju ako žandarmi se pojave ili ako bezecuju kakvu zanimljivu mušteriju.
Torbari, nakupci ili prevaranti… kako god ih zvali, bili su to ljudi posebnoga soja, jednostavno – svet za sebe.
Beogradske priče – Ljudi, ulice, trotoari, prolazi, sudbine…
