Kako smo dobili “papir” za slobodno putovanje

Počela je sezona godišnjih odmora i u posebnoj putnoj groznici, rezervišemo destinacije koji mame sa interneta i reklama turističkih agencija. I obično tada, u zadnjem minutu pred polazak, proveravamo datume isteka pasoša – bez koga se na put ne može.

I dok gunđamo šta će nam to parče papira, kako je lepo putovati kada su granice otvorene, niko se ne zapita od kada se pasoš kao putna isprave koristi, šta su oni nekada značili i kako su izgledali? O ovome Kaldrma istražuje za vas.

Da se začas najpre osvrnemo u daleku prošlost: prve pomene o vrsti dokumenta koja je služila kao neka vrsta pasoša možemo naći u Hebrejskoj Bibliji, koja datira od 450. godine pre nove ere.

Slična vrsta odobrenja postajala je i u srpskoj srednjevekovnoj državi, kada se pojavila i prva vrsta putnih isprava tzv. knjiga verovana, (list verovani, litterae credentiales, letera di credenza ili u prevodu akreditivno pismo), koju su izdavali vladari ili crkva, što je omogućavalo putnicima, diplomatama ili trgovcima bezbedan prolazak kroz različite teritorije.

U vreme vladavine vožda Đorđa Petrovića Karađorđa korišćena su objavlenija. To je takođe bila vrsta akreditivnih pisama kojom su vojvode ovlašćene da kao predstavnici vožda putuju u Rusiju ili Austriju. Objavlenija su sadržala ime i titulu nosioca, svrhu putovanja, rutu kojom će se kretati i zahtev za zaštitu i podršku od lokalnih vlasti kroz čije teritorije se prolazi. Često su uključivala i pečat izdavaoca kao garanciju autentičnosti.

Ovaj dokument bio je posebno važno u vreme kada su putevi bili nesigurni i kada se moralo prolaziti kroz oblasti pod kontrolom različitih vlasti. Njih su pored diplomata morali sa sobom nositi i trgovci kao i svi ostali koji su putovali van granice, a to se odnosilo i na putovanje u nahije koje još nisu bile oslobođene.

Ukoliko se putovalo u Tursku, od turskih vlasti tražila se dozvola – teskera, a isto tako teskeru su od turskih vlasti dobijali i njihovi podanici koji su putovali u Srbiju.

Uspostavljanjem moderne države u doba Miloša Obrenovića, Kneževina Srbija počela je da izdaje zvanične pasoše, (mađ. paszus; nem. Pass; fran. passe), što je bio znak državnog suvereniteta i administrativnog razvoja. Tako je već Zakonom iz 1850. izdata naredba da svi putnici moraju imati putne isprave, kako oni koji „putuju dalje“ sa zagraničnim pasošem, tako i oni koji putuju iz jednog okruga u drugi, koji obavezno moraju imati mali pasoš ili objavu.

Srpski pasoš je tada postao privilegija, koja se mogla i oduzeti, najčešće iz političkih razloga, a javljaju se i prve zabeleške o zloupotrebi pasoša.

Od Beogradskog načelstva mali pasoš ili objavu morao je da traži svaki Beograđanin ako je želeo da ide poslom ili da poseti familiju u drugom gradu.

Tako je ostalo zabeleženo da je 8. septembra 1845. Upravitelstvo varoši Beograda „dozvolilo Mandi, supruzi Miljka Majkovića, političeskog zatočenika u Kuli Gurgusovačkoj nalazećeg se, pasoš do Gurgusovca i odande obratno u Šabac izda, budući je ona dobila dozvolenje da može onamo otići i s pomenutim Miljkom sastati se i o domaćim poslovima razgovariti.“

Mali pasoš Jelica Ačimović iz Beograda radi odlaska u Zemun 1808. Vlasništvo Istorijskog arhiva Beograda.

Objava za unutrašnje putovanje po zemlji je bila u upotrebi do Drugog svetskog rata, formata četvrtine tabaka hartije na kojoj su podaci isprva ispisivani samo rukom. Kasnije, kada je štampana kao obrazac, sadržala je podatke vezane za lični opis, njegov potpis, pečat nadleštva, potpis lica koje je izdalo objavu, datum izdavanja i vreme trajanja, a sa vrha leve strane dodavana je fotografija. Izdavane su na najduži rok od tri meseca i njom se ni u kom slučaju nije mogla preći granica. Za njeno izdavanje 1923. godine trebalo je platiti taksu u iznosu od 5 ondašnjih dinara.

Uvođenjem međunarodnih pravila o pasošima, posebno posle Berlinskog kongresa 1878. godine, uvedena je i njihova regulacija. Po prvi put zakonom je propisivano šta čini jednu putnu ispravu, kako ona treba da izgleda, koji podaci se unose, na koji rok su izdati, načini overavanja itd.

Tu je pisalo ime i prezime vlasnika, mesto prebivališta, gde odlazi, podaci o fizičkom izgledu, uključujući visinu, boju kose i očiju, specijalne oznake ili ožiljke. Od sigurnosnih karakteristika, kako bi se sprečilo falsifikovanje, najčešće su imali pečat kancelarije ili ministarstva koje je pasoš izdalo kao i vodeni žig (koristili su se specijalni papiri sa vodenim žigovima). Pasoš je na poleđini mogao imati i neku zabelešku, datum izdavanja, potpis službenika ili vlasnika.

Prve pute isprave koje podsećaju na današnje biometrijske pasoše, u vidu sveščice u koju se upisuju podaci i dodaju vize, nastali su u oktobru 1920. godine. Tada je održana Pariska konferencija o pasošima i carinskim formalnostima i putnim kartama, na kojoj je propisan dizajn putne isprave za 42 zemlje članice Lige naroda.

Uvođenjem novih putnih isprava povezano je i sa prvim masovnijim odlaskom Beograđana na razne domaće i strane turističke destinacije ali i na sajmove i izložbe u inostranstvu.

U Beogradu se 1923. godine otvara i prva turistička agencija „Putnik“, koja je davala informacije, sastavljala programe putovanja i izleta, prodavala putne karate za zemlju i inostranstvo, izdavala vaučere, pribavljala vize, itd. Sa novim pasošem Beograđani su mogli preko „Putnika“ da putuju u Prag, Budimpeštu, Brno, Beč, Pariz, London, Berlin, Temišvar, Bratislavu, Veneciju, Milano, Bukurešt, Sofiju, Grčku, Palestinu, Egipat, ili da krstare brodom po Sredozemnom moru.

Interesantno je to da se za preko 100 godina izgled pasoša nije mnogo promenio. Kvalitet papira je porastao, kao i kvalitet korica čije su boje i simboli menjeni u zavisnosti od promene države i njene ideologije. Najvažnija promena nastala je u zaštiti ovog dokumenta uvođenjem vodenog žiga i ugradnjom čipa sa biometrijskim podacima.

Republika Srbija ima biometrijski pasoš, koji je u upotrebi od 2008. godine. Pored standardnog, za sve građane, u upotrebi su još diplomatski i službeni pasoš. Dobro je znati, da ukoliko se na putovanju pasoš izgubi, ambasade i konzulati kao njegovu zamenu izdaju putni list.

I za kraj malo zanimljivosti: iako vam pasoši deluju strogo i „po pravilima“, na putnim ispravama nekih zemalja postoje skrivene slike i animacije. Kada se pasoši Letonije, Bahreina, Hon Konga, Australije, Estonije ili Mađarske stave pod UV svetlo, pojaviće se neverovatne slike, od polarne svetlosti, preko istorijskih ličnosti, tekstova himni, muzičkih nota do kengura koji skaču. Ukoliko brzo okrećete stranice finskog pasoša, sličice na dnu stranice kreiraće sliku labuda u letu ili jelena u pokretu, takođe, Finska je i prva zemlja koja će uvesti digitalni pasoš, koji će se nalaziti na mobilnom telefonu u vidu aplikacije.