Ulice u kojima vlada “red i mir”, milicajci koji prate sumnjive prolaznike, posebno one kosate i neobično obučene, birokratski rečnik i partijski karijerizam…
Pa kako je onda Beograd početkom osamdesetih u takvom okviru mogao da postane plodno tlo za razvoj subkultura, poput tada ekspanzivnog panka, i to rame uz rame s evropskim metropolama poput Berlina, Amsterdama ili Londona?
Film o beogradskom panku osamdesetih:
https://video.vice.com/rs/video/bio-sam-punk-pre-tebe/5c0a4756be40771ad3619308
Kako su se poruke između mladih ljudi širile kad nije bilo interneta, blogova, foruma? Pa, preuzet je obrazac iz starih vremena: da komuniciraju glasilima, napravljenim kod kuće, uz pomoć pisaće mašine i makaza. To su bili fanzini, amaterske novine koje su se širile po kućama – poštari su u torbama, zajedno sa svečanim pozivima i partijskim glasilima, nosili i živopisne strancice fanzina.
Fotografije, slike i stripovi, tekst iskucan na mašini ili čak pisan rukom. Tako je izgledao ovaj “kreativni haos” u malim novinama koje su, po pravilu, bile crno-bele.
Ovi časopisi vezani su za “pank”, ali oni nisu ekskluzivno ponikli od pank pokreta. Svako je mogao da u skladu sa svojim interesovanjima pokrene bogat fanzin.
Dolazili su iz raznih kulturnih slojeva, ali i iz različitih mesta. I devedesetih se ova tradicija nastavila kad su već odavno pank i “novi talas” bili prevaziđeni.
Bili su poznati fanzini “Pushmajkar”, “Oprem dobro”, “Krpelj”, “Dvadeset 4 časa”, “R. E. D.”
“Objavićemo sve što se ne kosi s državnim uređenjem”, pisalo je u uvodnoj reči fanzina “R. E. D.” iz 1986. godine, koji je čitaoce pozvao da šalju svoje priloge.
Jer, šta zna milicija šta je fanzin, morali su i “izdavači” da se zaštite. Put od ulice i kompletnog tiraža pod miškom do policijske stanice mogao je da bude veoma kratak.
Čitati ove “časopise” nije nimalo lako, ako čitalac već nije bio “u priči”.
Ni kopija nije naročitog kvaliteta, autori su morali da se dovijaju za štampu. Svaki kvadratni centimetar je ispunjen, a papir morate da okrećete čak i naopako kako biste pročitali svaki tekst.
Pa ipak, bilo je tu svakakvog škakljivog sadržaja. Na primer, stranice posvećene upravo miliciji, svetskoj i našoj: “Siledžije i među čuvarima reda”.
Fanzini su bili ne samo ogledalo domaće scene, već i kanal kojim je svetska muzička scena stizala do naše publike. Jer, nije bilo tek tako lako pronaći vesti o gologrudoj Italijanki Džo Skvilio ili pročitati širu priču o, na primer MDC AUSTINU iz Teksasa.
Prelistali smo i jedan broj “Dvadeset 4 časa” iz iste godine.
Tu su bila obavezna i pisma čitalaca. Lične note i oštre reči u rubrici “Burning Letters”, preteča su današnjih prepucavanja na društvenim mrežama.
“Miki here. U pretprošlom broju ovoga zina palo je dosta optužbi na rad Bg scene i mene samog pa bi bilo red da i mi nešto kažemo. Krenimo redom. Intervju sa Korom ne bih želeo da komentarišem, verujem da su svi uvideli njegovu glupost. Ne želim da se prepucavam sa njim preko fanzina pošto smo iz istog grada, pa ako ima nešto da mi kaže neka preda molbu na šalter 2. I neka ne zaboravi da je moj gornji Zemun milion puta jači od njegovog donjeg!”
Bilo je dosta pisama, izveštaja sa koncerata, fotografija, pa i mini stripova o događajima na pank i ostalim “kontra” scenama širom Jugoslavije.
U suštini, ovaj fenomen bio je deo atmosfere koja je vladala u tadašnjoj Jugoslaviji i odraz stanja velike krize identiteta u koji je društvo zapalo u dekadi osamdesetih.
Danas deluju kao naivni trag jedne generacije koju su tek očekivali najteži dani u njenim životima. Ali, interesantan su deo one zaboravljene istorije Beograda o kojoj se više skoro ništa ne zna.
A zadatak Kaldrme je da pokuša da osvetli i podseti i na te tragove, ma koliko nevažno delovali. Jer, sve je to deo našeg identiteta i kulture. I važno je da znamo.
Naslovna fotografija: kadar iz filma “Bio sam pank pre tebe”, produkcija VICE Srbija
Beogradske priče – Ljudi, ulice, trotoari, prolazi, sudbine…