U pepelu i dimu, haosu i strahu, između Pančeva i Beograda 6. aprila 1941. godine našao se jedan Italijan, umetnik svetskog glasa, ali osporavan i kontroverzan, pisac i novinar, čovek neobičnog senzibiliteta koji je svojim rečima i fotoaparatom zabeležio potresne prizore bombardovanja.
Čovečanstvo ga već dugo poznaje kao velikog pisca. Kurcio Malaparte je u Beogradu u tom zlom istorijskom trenutku radio kao novinar i u toku mesec dana za list “Korijere dela sera” napisao je 12 članaka o rušenju Beograda. U prestonicu je ušao odmah posle prvih bombi.
Fotografisao je Malaparte i srušeni grad, ali, ono što je samo njegovo oko moglo da vidi na paklenom putu iz Pančeva dok su nad glavama grmeli avioni bili su mrtvi konji. Ove fotografije su dodale posebno tragedičnu dimenziju svemu što se desilo 6. aprila.
Njegovo ratno iskustvo iz Beograda pretočeno je kasnije u tkivo famoznog i traumatičnog romana “Kaputt” koji mu je posle Drugog svetskog eata doneo globalnu slavu i prepoznatljivost.
Nemamo mnogo prilike da o ovim strašnim događajima čitamo iz ruke jednog stranca i to ne nekog običnog hroničara, službenika ambasade ili čak špijuna. Beogradska, srpska, jugoslovenska tragedija zabeležena je u stupcima velikog književnog dela.
Nije bilo najjasnije šta Malaparte u kom trenutku misli, da li je pacifista ili pobornik rata, fašista, katolik ili komunista, ali jedno je sigurno: utiske strahote stradanja koje je video u Beogradu maestralno je opisao, slikom i rečima.
“Bilo je 7.20, nedelja ujutro, 6. april 1941. Pas Spin je silazio stepeništem skloništa (italijanskog poslanstva) režeći od straha. Tlo se ljuljalo kao od udara zemljotresa, zgrade su se međusbono sudarale, čula se užasna tutnjava rušenja zidova, buka prozorskih stakala koja su se razbijala o pločnike, i krici straha, plač, zapomaganja, psovke, i mukanje obeznanjenih ljudi u žurnom bekstvu“, tako je u “Kaputtu” opisao to jutro kada je gromoglasno stigao rat u Beograd.
Sam Malaparte, međutim, nalazio se u Pančevu i krenuo ka Beogradu u koji je gledao.
“Ogromni crni oblak, koji se dizao iz grada, izgledao je kao krilo nekog džinovskog orla (…) Dole, okomito na grad, okupljen po šumovitom bregu, pri dnu zelene ravnice izbrazdane žutim i lenjim rekama, jata Štuka su se obrušavala bez predaha, ispruženih kljunova, užasno sikteći, rastržući kljunovima i kandžama bele kuće, visoke palate blistavih prozora, puteve koji su se iz predgrađa širili ravnicom”, deo je njegovog svedočanstva u romanu.
Ovako je opisao ulazak u Beograd, nekoliko dana kasnije.
“Prolazio sam kraj zaustavljenih tramvaja i taksija, punih leševa. Velike mačke, šćućurene na jastucima kraj mrtvih tela, već modrih i naduvenih, gledale su me netremice kosim, fosforescentnim očima. Jedan žuti mačak dugo me je sledio pločnikom mijaučući. Koračao sam po tepihu od slomljenog stakla, moje cipele su užasno škripale po staklenoj srči”.
Teško je razabrati šta je ovde mašta, a šta činjenice. Pa ipak, tu su i fotografije koje su odličan dodatak izveštajima i književnim delima Malapartea. Neke od najpoznatijih slika razrušenog Beograda zabeležio je upravo on.
Beogradske priče – Ljudi, ulice, trotoari, prolazi, sudbine…