Čukaričke pećine – možda mnogo važnije nego što se zna

Brdovita ulica... zvuči kao da je negde u Zemunu. A još kako je uska i krivudava. Ipak, nije Zemun.

Negde između Banovog brda i Čukaričke padine udenuta je ova ulica. Sama po sebi, sem po imenu, nije nipošto specifična. Umesto starih kuća ovde su uglavnom zgrade – beton je savladao strmo brdo. Ali, jedna velika sličnost sa Zemunom postoji: čim se spustite prvim stepeništem videćete lesne padine, kao i misteriozna udubljenja u zemlji.

Gde je zemlja laka za kopanje, tu su i razni lagumi, skrovišta… Ali, ovakve lokacije obično imaju mnogo, mnogo dužu istoriju nego što mislite.

Ovde već više od veka kola priča da su tu jednom bile pećine. Kroz otvore koje smo mi našli, teško da može da se stigne do tih dubina. Više liče na male pokušaje kopanja laguma, a jasno je da su negde bili ukopani i razni objekti, zbrisani podizanjem velikog naselja Čukarička padina početkom osamdesetih godina 20. veka.

Nismo ni mogli da zakoračimo, sve je mračno i, nažalost, mnogo prljavo.

Istraživali smo i naišli da neke podzemne odaje zaista postoje, ali je do njih moguće doći čudnovatim putevima kroz podrume zgrada.

A zgrade su ovde pravo čudo, doslovno lebde u betonu. Klizište im ne može ništa, nije se štedelo na građi. Što je iz Radničke ulice treći sprat, to je iz Brdovite nisko prizemlje.

Ko je tu i zašto podizao lagume, ako znamo da je Beograd nekada bio daleko odatle? Morao je da se prođe Mostar i Mokroluška reka da bi se stiglo do ovih krajeva nekadašnje daleke periferije.

Odgovor se možda krije u geografiji: gde je voda, tu je i život. Ovo je bila neka vrsta kapije Beograda na Savi. Nije slučajno nedaleko odatle baš bila famozna Čukareva mehana.

Zna se da je tu još u 18. veku radila stara skela. Roba koja je, dakle, stizala preko Save, iz plodnog Srema, morala je da se skladišti u “prirodne frižidere”.

Ali, najvažnija stvar ovde seže mnogo dalje u prošlost. Sava je značila život mnogo pre moderne Srbije, turskih haranja i srednjovekovne srpske države. Mnogo pre Slovena, Rimljana, Huna ili Avara. Svašta je mogao da sakrije les na Čukarici. Ali, isto tako lako ga je i razoriti, raskrčiti i opljačkati.

Sava je bila dovoljno moćna reka i u vreme ledenog doba teško da je mogla da presuši. A Evropom su tada “vladali” – neandertalci.

Nikada nije dokazano da su oni naseljavali i teritoriju na kojoj je mnogo kasnije nastao Beograd, ali je to bilo sasvim logično.

Postoji izuzetno malo poznatih tragova praistorijskih ljudi u Beogradu, koji čak nisu bili ni do kraja izučeni. Na Dorćolu je pronađena lobanja neandertalca krajem 19. veka, ali zagonetka o prvom čoveku u Beogradu ostala je nerešena, jer je ta kost misteriozno nestala tridesetih godina 20. veka kada je odneta u Sloveniju da se više nikad i nigde ne pojavi.

Zna se, ipak, još nešto, a vezano za Čukaricu.

Nakon Drugog svetskog rata u raznim krečnjačkim iskopinama pronađeni su neki tragovi koji bi mogli da se povežu i sa životom pračoveka baš tu negde u Brdovitoj ulici, ispod ili iznad nje!

Nažalost, bilo je to vreme kada se gradilo brzo i poletno za radničku klasu, nastalo je novo betonsko naselje, a prostora za “zaludna” istraživanja, baš kao i tokom 19. veka nije bilo.

Što ne znači da bi se trebalo olako odreći svih narednih pokušaja da se ustanovi šta zaista sve kriju ovi ukopi, i da li bi neki tamošnji nalaz mogao da pruži potpuno novu i izuzetno važnu dimenziju ne samo istorije Beograda već i čitave Srbije.