Životi mnogih naših sugrađana, a posebno onih koji su obavljali neke važne funkcije, i svojevremeno bili na istaknutim pozicijama, imali su toliko burnih preokreta da bi se po njima lako mogao snimiti uzbudljiv istorijski film.
Jedan takav je bio i Pavle Denić, inženjer, političar i diplomata.
U njegovoj biografiji su bila sledeća zvučna nameštenja – ministar građevina, v.d. ministra vanjskiih poslova Kraljevine Srbije, profesor Vojne akademije, generalni konzul Srbije u Skoplju i Solunu, i – gradonačelnik Beograda.
Rođen je u Beogradu 16. aprila 1855. godine. Zvali su ga ujkino dete jer je bio sestrić generala i namesnika kralja Aleksandra Obrenovića, Jovana Belimarkovića.
Kad je završio gimnaziju upisao je Vojnu akademiju koju je završio kao drugi u rangu. Život ga je odmah posle završetka akademije bacio u Prvi srpsko-turski rat tokom koga je učestvovao u borbama na Moravi kao ađutant u štabu Šumadijskog korpusa.
U Drugom srpsko-turskom ratu je učestvovao u borbama na Drini kao ađutant u štabu Drinskog korpusa generala Ranka Alimpića, sa kojim je prodro u Semberiju. Bio je načelnik štaba Šabačke brigade.
Ratove je preživeo dobivši čin kapetana. Onda je odlučio da se posveti daljem školovanju, te je otišao u Francusku gde je četiri godine pohađao čuvenu Školu mostogradnje i cestogradnje (Ecole des Ponts et Chosses) u predgrađu Pariza Marne-la-Vallée.
Stekao je zvanje inženjera građevina i vratio se u Srbiju. Za ujaka Jovana Belimarkovića je načinio idejno rešenje za njegov dvorac u samom srcu Vrnjačke Banje, koji se gradio pet godina i u kome je bivši namesnik kasnje i umro.
Danas je ta prelepa zgrada poznata kao vila Belimarković tj. Zamak kulture.
U rodnoj zemlji je postao profesor na Vojnoj akademiji. Predavao je geodeziju, tako spojivši svoje dve ljubavi.
No, želeo je da se oproba i u političkim vodama. I na tom polju je bio uspešan postavši upravnik varoši Beograda tj. gradonačelnik. Tu funkciju je ipak obavljao veoma kratko: od avgusta 1892. tek do 13. aprila 1893. godine.
No, uspeh je u njegovom slučaju bila veoma pretvrtljiva pojava jer je 13. aprila, kada se prestolonaslednik Aleksandar Obrenović u državnom udaru proglasio punoletnim – uhapšen.
Ali, nije prošlo mnogo, a “kolo sreće” se ponovo volšebno preokrenulo pa je Denić postao kozul u Skoplju i Solunu, tada u Osmanskoj Turskoj, i to baš zahvaljujući svom karakteru punom raznih talenata i tome što se isticao srčanošću.
U Makedoniji je strastveno podsticao nacionalno-prosvetni rad osnovavši više srpskih škola u okolini Skoplja, Velesa i drugih mesta.
Svoju knjigu “Statistika srpskih škola u Turskoj (u Staroj Srbiji i Maćedoniji)” Milojko V. Veselinović, diplomata, publicista, filolog i nacionalni radnik poklonio je Pavlu Deniću sa posvetom.
Sam Veselinović je bio u diplomatskoj službi u Turskoj, Prištini, Bitolju i Skoplju, te je imao prilike da sarađuje sa Denićem.
Nakon “konzulovanja” još veća sreća i uspeh su mu zakucali na vrata. U vladi Dimitrija Cincara Markovića bio je postavljen za ministra građevina, od 19. novembra 1902. do Majskog prevrata.
To nije bila njegova jedina ministarska funkcija. Kada je Sima Lozanić otišao sa mesta ministra inostranih poslova u vladi nisu znali kome da povere taj posao jer nijedan od kandidata nije dobro znao francuski jezik.
Stoga je Pavle Denić postao i vršilac dužnosti ministra inostranih poslova.
Kralj Aleksandar Obrenović mu tada poverava tajne pregovore sa Velikom Britanijom, u kojima se od te zemlje tražilo da Srbiji pomogne protiv Austrije. U tim pregovorima je bilo reči i o tome da kralj namerava da raskine brak sa kraljicom Dragom, a spominjala se i zavera protiv kralja, pothranjena iz inostranstva.
Za vreme Majskog prevrata zaverenici su tražili Denića sa namerom da ga likvidiraju. Srećom, Britanci su po ranijem dogovoru, odmah kada su metež i gungula počeli, poslali po njega fijaker i sklonili ga u svoju ambasadu.
No, tu opasnost po Denića nije prošla jer su posle prevrata pobunjenici slali komitu Đorđa Ristića Skopljančeta da ga likvidira. Ali, slučaj je hteo da je Skopljanče ranije bio đak pitomac u Denićevoj kući pa je svom dobrotvoru okrio namere zaverenika. Denić se opet sklonio na sigurno.
Te peripetije koje je preživeo su ga navele da se skloni iz politike. Postao je direktor, a onda i član Upravnog odbora Beogradske banke, predsednik Nadzornog odbora Državne likvidacione banke, komesar Narodne banke, a pored svega toga i direktor fabrike duvana.
Život pun uspona i padova i velikih avantura Pavle Denić je završio 3. januara 1939. godine.
Pre Drugog svetskog rata porodica Denić je bila jedna od imućnijih u Beogradu a nakon njega im je sve konfiskovano.
Potomak iz loze Denić je jedan od vodećih evropskih scenografa, Aleksandar Denić. Junak naše priče, Pavle, bio je stric Aleksandrovog dede.
Autorka: Ana Atanasković, spisateljica
Beogradske priče – Ljudi, ulice, trotoari, prolazi, sudbine…
