Glumac koji je izazvao prvu histeriju u Beogradu

Neke velikane znamo samo po imenu. Davno je nekako bilo kad su oni bili slavni. Do samog lika im ne dopiremo uopšte, ali do imena da…

Makar u ukrštenicama. Slavna jugoslovenska glumica, tri slova uspravno. Ita. A ako dobije kvadratić prostora više, onda ćemo pročitati isto to ali, recimo, četiri slova vodoravno, pa tako stane celo prezime Rina. Dalje od toga ništa.

Al njega ni tamo nema. I nekako bi, iskreno, mnogo prostora i zauzelo dok se napiše Svetislav Ivan Petrović. Ali bi zato moglo mnogo lepih opisa da bude: „Koji srpski glumac je bio naslednik fatalnog filmskog zavodnika Rudolfa Valentina?“ ili „Kog srpskog umetnika su 1928. godine dočekale desetine hiljada ljudi na beogradskoj železničkoj stanici?“.

Ne bi nimalo pogrešili kada bi za ljubitelje skandinavki napisali „Glumac koji je ceo život tvrdio da je rođen u Novom Sadu iako je dobro znao da je rođen u Budimpešti, a to je činio jer je neizmerno bio ponosan što je Srbin“.

Samo bi i dalje bilo rogobatno za enigmatičare da pored svake asocijacije na njega ostave 21 kvadratić da bi moglo da se bez razmaka upiše Svetislav Ivan Petrović.

A čovek sa dva imena i jednim prezimenom bio je sve ono što napisasmo. I dešavalo mu se sve ono što izrekosmo. Pa sve to umnoženo više puta.

Kralj Aleksandar Karađorđević ga je već pomenute 1928. odlikovao Ordenom Svetog Save 1. reda za doprinos popularizaciji filmske umetnosti. I pre same te svečanosti svaki trenutak njegovog boravka u otadžbini ukazivao je na neverovatnu slavu koju uživa.

U zemlju je došao u žutom „delažu“ iz Nice vozeći pet dana drumovima Francuske, Švajcarske, Austrije i Mađarske. Ali u Novom Sadu, u kom su živeli tada njegovi roditelji, nije mogao da predahne. Tačnije, nije uspeo ni do svoje kuće da se približi, jer su je bukvalno opkolili obožavatelji.

Spavao je potom u hotelu „Kraljica Marija“, međutim ni tu nije imao nimalo mira. Svetina se ubrzo okupila…

Njegov boravak u Kraljevini Jugoslaviji bio je iniciran premijerom filma „Alahov vrt“ u prestoničkom bioskopu „Kasina“.

To ostvarenje iz 1927. reditelja Reksa Ingrama mu je uz „Čarobnjaka“, snimljenog godinu ranije, donelo ogromnu popularnost u Americi.

Svetislav je 7. septembra te godine krenuo put Beograda. Luksuzni automobil je stavljen na vagon, a filmski superstar se dovezao istim vozom. Tadašnje novine su pisale „da oduševljena gomila zamalo što ga nije zadavila svojim nadiranjem. Izgledalo je kao da u nastupu ljubavi želi da ga linčuje“.

Ljudi su ga dodirivali, vukli, čupali… Izvukao se bez povreda, ali njegovoj sestri, zabeleženo je, neko mu je u toj masi ukrao paket sa novim skupocenim cipelama.

U Poenkareovoj (danas Makedonskoj) ulici ga je čekalo bezmalo isto toliko uzbuđenih fanova, a jedna devojka je uspela da mu izvuče iz džepa mirišljavu maramicu dok je ulazio u zgradu „Politike“.

I tu nije kraj histeriji… Sutradan se provozao gradom u svom „delažu“ i obožavateljka mu se bukvalno bacila pod točkove. Srećom, tragedija je izbegnuta.

A čime je Popović zaslužio toliku popularnost? Bio je markantna ličnost, talentovan glumac, pevač, kao odličan plivač učestvovao je 1912. na Olimpijskim igrama…

Njegov talenat otkrio je 1919. u Beču mađarski reditelj u izgnanstvu Mihalj Kertes, ali sva tri filma koja su zajedno snimili (najpoznatiji je „Dama sa suncokretom“ iz 1920. godine) nisu sačuvani. Glumio je potom kod čuvenog Bele Baloga, pa je internacionalnu slavu dosegao već filmovima francuskog režisera Leonsa Perea.

Jednostavno rečeno, bio je verovatno najveća zvezda u svetu kinematografije koju je Srbija ikada imala. One veličanstvene trenutke koje on tada doživaljavao mogu su uporediti, slobodni smo reći, sa onim što poslednjih decenija doživljavaju Bred Pit ili Džordž Kluni. Svoje poreklo je s posebnom pažnjom isticao, pa se uvek i svuda potpisivao ćirilicom, ne mareći da li autogram daje nekoj nemačkoj gospođi, austrijskoj baronici, francuskom radniku ili američkom tinejdžeru.

Tokom četrdeset godina karijere ostvario je 110 uloga. I… bio od istog onog svog naroda koji ga je uzdizao u nebesa naprasno zaboravljen. Možda je bliže istini – odbačen.

S razlogom ili ne? Nacisti su zaprljali njegovu veličinu, mogao bi da glasi jedan od odgovora.

Mada je govorio engleski, u Americi nije mogao da se ustoliči na samom vrhu jer su mu zamerali što nema čist „amerikanski naglasak“. Stoga se vratio u Evropu gde je u svakoj zemlji uvažavan, a posebno od strane nemačkih režisera. Radio je sa najvećima. Međutim, s početkom Drugog svetskog rata sve se menja.

Kažu da je bio prisiljen da 1940. godine snimi jedini propagandni film u svojoj karijeri „Neprijatelji“ Viktora Turžanskog kojim se opravdava okupacija Poljske. Već iduće godine snimio je antiratno ostvarenje Geze Radvanjija „Evropa ne odgovara“, ali to mu nije pomoglo u kasnijem periodu da ga narod u Jugoslaviji, postradao od nacističke i fašističke ruke, gleda kao umetnika.

On je za njih bio sluga neprijatelja, a tu ulogu mu je dodatno nametala Komunistička partija. Takvoj slici doprinelo je i to što je tokom rata snimio nekoliko filmova pod nacističkim režimom i za reditelje bliske idejama Adolfa Hitlera. Činjenica da su to sve bili ljubavni filmovi nikada nije mogla da sa njih skine taj epitet „nacistički“, pa su tako i glumci bili žigosani jer su u krvava vremena zabavljali krvoloke.

Pokušao je ipak da u domovini ostvari posleratnu karijeru. Uspeo je dobaci samo do „Dalmatinske svadbe“ Geze fon Bolvarija iz 1953. Bio je to jedan od prvih kolor filmova snimljenih kod nas.

Od 1945. pa do smrti uglavnom je dobijao u Zapadnoj Nemačkoj neke manje uloge, gde je vodio i jednu emisiju Radija Slobodna Evropa. Njegovo ime našlo se i na špici čuvenog francuskog ostvarenja „Lift za gubilište“.

Preminuo je pet godina kasnije od kancera. Sahranjen je u Minhenu.
I nije zalud pomenuta Ita Rina na početku. Sa njom je Petrović 1937. snimio na jadranskim ostrvima „Princezu korala“. Reditelj Viktor Janson je tako zauvek u istom kadru spojio dve velike tadašnje zvezde. Dve zvezde koje su se odavno prigušile.

I ima toga još. Međutim, neka to ostane za one koji bi da malo istraže ako se nekada ipak pojavi ukrštenica u kojoj se nađe kvadratić s barem kratkim napisom: „Slavni srpski glumac, rođen 1894, preminuo 1962“ . Dvadest i jedno slovo. Bez razmaka.