Podsećanje na strašne dane u zemlji ispod Terazija i Bulevara

Uvek su raznorazne misterije privlačile ljudsku pažnju i uvek su imale dovoljan prizvuk senzacionalizma, ma kada, ma gde i na koji način o njima pričano ili pisano.

I danas kao i pre, recimo, ravno stotinu godina, priča da je negde iskopano nešto misteriozno pobudila bi istovetno interesovanje – jednostavno, kako bi to nas veoma zanimalo, tako je zanimalo i naše pretke.

Upravo jedna takva informacija potkraj avgusta 1922. uzburkala je tadašnju mirnu beogradsku čaršiju. Novine su objavile da su pronađeni ljudski kosturi pri kopanju temelja za novu zgradu u dvorištu kafane „Zlatni top“.

Otkriće je ubrzo stabljeno pod veo „prastarih zločina“, što je čitaocima dalo priliku da temu dodatno dopune „saznanjima“, i nafilovanu „istinu“ prepričavaju onima koji je nisu baš tog dana pročitali. Primećujete naravno – ništa se nije promenilo za čitav vek.

Ali šta dalje biva… Javili su se ubrzo i oni koji su negirali da se na mestu gde je sazidana kafana „Zlatni top“ (u Bulevaru kralja Aleksandra) ranije nalazila drumska mehana, u kojoj su putnici pljačkani i ubijani, pa zatim „na brzu ruku preko noći zatrpavani u bašti“.

Novine prenose da je “jedan od naših dobrih rodoljuba i memoarista, kad je, kao mladić, još 1837. godine prošao putem, koji vodi od današnjeg staroga groblja ka Terazijama, pričao sledeće”:

„Groblje baš pored puta. Nigde onuda ni jedne kuće ni žive duše… Izađem na sadašnju marvenu pijacu (onde gde se sada podiže zgrada budućeg parlamenta), kod bivše Batal-džamije. Tu oko batal-džamije cesarevci su pri opsadi Beograda pod Laudanom u godini 1789, septembra meseca, prve redute protiv grada podigli“ – navodi se u tekstu.

Kako bi čitaoce totalno razuverili da je postojala drumska mehana i da su tamo počinjeni zločini, na stranicama Vremena se objašnjava da su u okolini kafane „Topola“ (danas Trg Nikole Pašića) i „Zlatni top“, te negdašnje Batal-džamije (na mestu na kojem je sada Narodna skupština Srbije) bili podignuti rovovi krajem sedamnaestog i početkom osamnaestog veka, kada su vođeni ratovi između Turaka i Austrijanaca.

– U svim tim ratovima mnogo je na tim rovovima izginulo ljudi, a mnogo je i pogubljeno, mnogima su i glave odsečene, pa su tude u blizini i zakopavani. I ovi nađeni kosturi mogu biti poreklom iz vremena tih ratova – zaključuje se u članku.

A onda novinar otkriva još jezivih podataka iz naše istorije. Mnoga nisu zabeležena u udžbenicima, pa se o tome veoma malo zna ili uopšte ne zna.

– Kad je kopano za temelj današnje palate „Rosija“ u kojoj se nalazi kafana i hotel „Moskva“ otkrivena je jedna velika tajna – jedna peštera (pećina, prirodno udubljenje u brdu, prirodno natkriveno sklonište). I u toj pešteri nađen je jedan kostur u lancima, ako se ne varamo i nekakav fes, koji nije bio strunuo. Osim toga nađene su još po neke sitnice koje ukazuju na ova strašna mučenja iz 1814. i 1815. godine, kada su mnogi ljudi pohvatani u vreme Hadži-Prodano bune, vrgnuti na kolje i pogubljeni.

Potom se konstatuje da je istorija Beograda malo poznata Beograđanima i zamera se što su „poneki manji gradovi dobili monografije o svojoj prošlosti, a dotle bivša prestonica Srbije a danas prestonica Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca nema svoje monografije“.

– Međutim kad bi bilo takve monografije mlađe generacije mogle bi saznati ono što u školi ili nisu dobro upamtili ili nisu dobro naučili. Pa ne bi govorili o kakvim drumskim razbojničkim mehanama nadomak Batal-džamije, Terazija i Stambol-Kapije nego bi prva misao (pri otkriću kostura) pala na neznane junake iz 1814. i 1815. godine – piše Vreme.

A morali bi im pasti čim bi pročitali ove vrste memoarista iz onoga vremena:

„ … Sa zidova gradskih i karaula varoških štrčale su motke i kočevi s odsečenim glavama oko kojih se gavranovi vitlaju: odmah izvan varoši, naročito pored glavnoga puta od Stambol-Kapije ka Terazijama i od Batal-džamije ka Tašmajdanu leže nepokopane i onakažne lešine, oko kojih se psi otimaju ili (stoje) još živi mučenici na kolju, koji se po dva tri dana bore s dušom i razgovaraju sa srodnicima“.

Ove strašne scene dopunjuju na novinskim stupcima zapisi, kako ga nazivaju, jednog drugog savremenika:
„Na Vračaru od Tašmajdana do Stambol-Kapije, s obe strane puta stoji parada od ljudi, na kolje nabijenih, imade ih po 60 ili 70, među ovima imade popova i kaluđera, i mnoge su psi izeli, dokle su mogli dohvatiti“.

Ovi mučenici stradali su, piše potpisnik redova u Vremenu, zbog toga, što su želeli da se oslobode od tuđinske vlasti i tuđinskog jarma.

– Nekoji od ovih mučenika na kolju imao je još toliko snage da grdnjom ili preklinjanjem učini da mu ko pri pomrčini pištoljem muke prekrati. Ovakvih mučenja viđao je Beograd i ranije, ali ona nikad nisu bila tako mnogobrojna, kao ono na Savincu, 5 decembra 1914 g. i o sv. Savi 14. januara 1815 godine.

Završićemo ovaj tekst onako kako je početkom septembra 1922. godine završio i novinar Vremena:

– Prema tome mi mislimo da su to kosturi neznanih junaka i mučenika, koji su poginuli za slobodu svoga na roda. I pravo bi bilo da se ostaci njihovi kao i oni što se iskopavaju oko Kolarca, skupe i svi sahrane na jedno mesto. To bi zahtevalo priznanje za ona mučenja, koja su ti neznani junaci pretrpeli radi slobode svoga naroda.