Istorija jedne ulice simboliše razvoj centra Beograda

Hilandarska ulica po svom izgledu oduvek je podsećala na neke ulice Beča i Pariza. Odiše karakterističnim mirom i jednostavnošću, i, iako u samom centru grada, ona je bez velikog trgovačkog sjaja izloga dućana, umesto čega je krase tihe i otmene zgrade.

Ovde se nalazi i nekoliko kitnjastih fasada, palata iz tridesetih godina, ali i nekoliko savremenih novogradnji.

Prema starim beogradskim planovima iz 1853. godine današnja Hilandarska je bila samo prašnjavi put koji je vodio do nekoliko bašti.

Status ulice dobila je tek 1872. godine, a 1865. postavljen je kamen-temeljac za državnu bolnicu u obližnjoj današnjoj ulici Džordža Vašingtona, što je imalo presudan uticaj na sudbinu i status Hilandarske. Jer, dole na uglu je postojala kafana koja je nudila i prenoćište: brzo je prozvana “Kod sedam Švaba” zato što su tu stanovali nemački paliri koji su rukovodili gradnjom bolnice.

U to vreme u našoj zemlji bilo je dosta nemačkih geometara, palira, molera, fasadera, zidara, jer se tada mnogo gradilo, a Nemci su bili naši gastarbajteri.

Kasnije je kafana u kojoj je stanovalo sedam Nemaca, graditelja bolnice, srušena da bi se izgradila novogradnja u kojoj se nalazio restoran “Vidin-kapija“, šezdesetih godina 20. veka.

Firmu “Kod sedam Švaba” naslikao je čuveni Đura Jakšić, a za to mu je plaćeno ićem i pićem. Na njoj su prikazana sedmorica Nemaca odeveni karakterističnim šlofkapama, koji jure zeca.

Do te kafane bio je čuveni beogradski sodadžija Erlih, a odmah pored je stanovao stari činovnik Simić. Preko puta je bila kuća prote Đoke Cvetkovića, koja je kasnije srušena da bi se izgradila petospratnica, takođe sredinom 20. veka.

Njegov sin, slavni glumac Brana Cvetković do smrti je stanovao u straćari. On i njegova supruga Kaja, koju su zvali gospođa Brana, tu su proveli život. Stan im je bio lep kao neka kutijica i odisao je na šminku i parfeme, naročito na krem “Simon”.

Kuća upravnika državne bolnice, dr. Laze Lazarevića, takođe je u Hilandarskoj ulici i još uvek se nalazi na istom mestu. Priča se da je on uvek žurio na posao i da je da bi skratio put išao kroz tuđe bašte. Najveća je bila Mitropolitova, pa se i ovaj kraj kasnije nazvan Mitropolitova bašta, a od 1924. godine podeljen je na ulice Kopitarevu gradinu, Teodosijevu, Šafarikovu i Đure Daničića.

Posle 1920. godine ruske izbeglice su na jednom placu u blizini te bašte obrasle starim drvećem otvorile svoju kafanu “Letnji sad“, koja je bila njihovo stecište.

Mitropolitova bašta se pružala nizbrdo sve do Ulice despota Stefana. Prof. Stevan Okanović jednom prilikom našao se u ovom vrtu i krišom zabeležio jadikovke kraljice Natalije mitropolitu.

Cela Hilandarska je tokom 1900. imala samo tri opštinska fenjera i bila je mračna kada nema mesečine. Ulicu je čuvao patroldžija, jedan od junaka kabarea Brane Cvetkovića “Orfeum”.

U ovoj ulici stanovao je i hrvatski pesnik Matoš, kao i dubrovački grof Ivo Vojinović. Matoš je želeo da bude blizu cenjenom pesniku Jovanu Iliću i njegovoj porodici, među kojima je bio i veliki Vojislav Ilić. Ovde je rođen i proživeo svoj kratki vek pesnik Milutin Bojić. Tu su, zatim živeli i Nušićevi sestra i zet, veliki bankari Petrovići, dr Laza Lazarević…

Porodične kuće braće Milana i Dragoljuba Antonijevića su na uglu sa ulicom Đure Daničića, a obe je projektovao Milan, prvi beogradski arhitekta koji je otvorio svoj biro. Projektovao je mnogo kuća, autor je između ostalih palilulske osnovne škole, bolničkog kompleksa na Vračaru, hotela Grand, Terazijske palate Anker i mnogih drugih porodičnih kuća.

Milanova kuća ima prekrasnu baštu sa secesijskom dekoracijom, a dom njegovog brata je bio mnogo luksuzniji sa evropskim rasporedom prostorija i u ovoj zgradi je sada Brazilska ambasada.

Vredna pomena je i kuća u Hilandarskoj 15. Njen vlasnik bio je Milenko Materni, naš poznati hokejaš, a autor je bio poznati arhitekta i profesor Andra Stevanović. Fasada je eklektična sa prizemljem u rustici i kupastim kubetom na uglu, dok je dekoracija secesijska.

Nažalost, mnogih lepih kuća više nema zbog ubrzane urbanizacije posle Drugog svetskog rata, poput porodične kuće Obradovića sa dućanom u prizemlju. Projektovao je Stojan Veljković, koji je radio sa čuvenim Otom Lorencom. Fasadu je krasila bogata secesijska dekoracija sa ženskim maskama – Girlande i Festoni. Iako je bila pod zaštitom, srušena je i na njenom mestu je početkom šezdesetih izgrađena trafostanica.

Među zgradama novijeg datuma važan je objekat Nastasa Savića izgrađen 1937. sa dve fasade, na uglu Vlajkovićeve i Hilandarske, koji ima kuću bliznakinju na ćošku Takovske i Svetogorske, a podigao je njegov ortak Sima Nikolić.

Istom vremenu, ali nešto drugačijem stilu pripada i prva kuća do zgrade Radio Beograda, koju je radio slavni studio arhitekte Momčila Belobrka. Ima jednostavnu fasadu u bauhaus stilu, a unutra je vrlo luksuzna sa predvorjem od ružičastog mermera sa malom fontanom.

Na uglu Cetinjske i Hilandarske je svakako najmonumentalnija zgrada u čitavoj ulici – zadužbina Evgenije Kiki, rođene Naumenović, koju je 1932. ostavila beogradskoj trgovačkoj omladini.

Ona je bila supruga i udovica dobrotvora Nikole Kikija, bogatog trgovca, koji je svu svoju imovinu zaveštao za obrazovanje trgovačke omladine. Ova palata je u početku bila internat i škola za mlade trgovce. Nije menjala namenu ni u socijalizmu, kada je bila Dom učenika u privredi, a svi su je znali kao Kiki palatu.