U dvorištu kapele crkve Svete Petke na Beogradskoj tvrđavi, koja je završena i osveštana 1937. godine, na jednom od bočnih lukova koji okružuju plato, na drugom mozaiku po redu je, pored Svetog mučenika igumana Pajsija, prikazan lik Svetog đakona Avakuma Beogradskog.
U belom stiharu i sa crvenim ogrtačem nalik na felon, duge kose vezane u rep i ozbiljnog lica Avakum, čije ime na hebrejskom znači “ljubav božija” a u prenesenom “zagrljen“, u desnoj ruci drži papir na kome piše: “Srb je Hristov raduje se smrti”.
Neki savremeni hroničari ga opisuju kao mladića “apolonske lepote” koji kao da je bio glavni junak drame u antičkom pozorištu, samo je, u stvari, sve bilo stvarno. Surovo i strašno stvarno, bez igre i maski.
Na mozaiku đakon Avakum u levoj ruci drži drveni kolac na kome je i umro u centru Beograda, kod tadašnje Stambol kapije (nalazila se između današnjih Narodnog pozorišta i spomenika knezu Mihailu na Trgu republike).
Rođen je 1794. godine kao Lepoje Prodanović u Knešpolju podno Kozare, u sadašnjoj Bosni i Hercegovini. Otac Gavrilo i majka Božana su ga vaspitali u hrišćanskom duhu, a kada je ostao bez oca majka ga je odvela u obližnji manastir Moštanicu, gde se kasnije i zamonašio. Napunivši osamnaest godina za đakona ga je rukopoložio Josif Jovanović Šakabenta, episkop Srpske pravoslavne crkve na prestolu gornjokarlovačkih i vršačkih vladika.
Sa majkom, koja je ostala sa njim da poslužuje, Avakum je prešao u manastir Trnava kraj Čačka, koji je posvećen Blagoveštenju. Sa njima je bio i iguman Genadije. U novom manastiru iguman je bio Pajsije. Dolazila su teška vremena – Hadži-Prodanova buna je buktala u požeškoj nahiji.
Naime, neposredan povod za bunu je bio sukob baš kod Trnave između Srba i Osmanlija, a organizatori su bili trnavski Pajsije i brat Hadži-Prodana, Mihailo. Oni su poveli narod protiv požeškog muselima Latif-age. Hadži-Prodan je organizovao čete i širio bunu te se ona proširila na kragujevačku i jagodinsku nahiju. Međutim, Turci su, uz pomoć Miloša Obrenovića ugušili bunu. On je dobio obećanje da neće biti revanšizma, no to nije ispunjeno.
Đakon Avakum je kao saučesnik igumana Pajsija uhvaćen, te su zajedno sa ostalim Srbima proterani u kolonu koja se kretala ka Beogradu gde su bili okovani u kazamatima u kuli Nebojša.
Dobijali su samo parče hleba i malo vode dnevno, a na strašnu smrt nabijanjem na kolac su vođeni po naređenjima vezira koje su hitro izvršavali seizi.
U užasima bolnih jauka – na kolac je bilo nabijeno oko 70 ljudi od Tašmajdana do Stambol-kapije, poređani sa obe strane, trasom današnje Kolarčeve ulice i Terazija – đakon Avakum je u tamnici pevao gromkim glasom crkvene pesme.
“S nami Bog razumjejte jezici i pokarjajtesja, jako s nami Bog uslišite do poslednjih zemli, jako s nami Bog…”
Iguman Pajsije je bio nabijen na kolac među prvima. Turci su svima nudili da pređu u njihovu religiju i da se tako spasu, što su iguman Genadije i njegov sin Stojan prihvatili. Đakon Avakum je to izričito odbio.
U tamnicu su mu dolazili njegov iguman i duhovnik Genadije, preobraćen u Mulu-Saliju i njegov sin, novoimenovani Redžep, i nagovarali da se “poturči” i da ne mre uzalud ali on je, posle dugog ćutanja, progovarao da je Hristov vojnik i da je smrt olakšanje za sve. Smrti je potrebno radovati se, to je bio njegov odgovor, ona je spas od svih nevolja.
17. decembra 1814. godine je, stoga, bio vođen do Stambol kapije u stravičnu smrt. No, on je i dalje glasno pevao.
Njegovo ponašanje je bilo intrigantno te Osmanlije je od svih zatvorenika on najviše zanimao. Da li zato što je mlad, najprkosniji, ili što je bio “lep poput krina koji se tek rascvetava”, ne zna se. Verovatno zbog svega zajedno, ali su želeli da on ostane u životu.
Zato su čak nagovorili njegovu majku da mu priđe dok je nosio kolac na koji će biti nabijen i da ga nagovara, ali on je i to odbio.
Narodni pesnik je njegov odgovor uobličio ovako: “Smrt izbavlja od svakijeh bijeda, cvijet proljetni tek za zimom ide” jer je, po predanju, pred samo nabijanje na kolac, rekao da su u ranoj smrti manje šanse za muku i greh. Sa verom je đakon Avakum prihvatio sudbinu i da će Turci sa njim na kraju učiniti šta im je drago.
To je na neki način zadivilo zapovednika Beograda Sulejman-pašu Skopljaka te je naredio da se Avakum brzo ubije i da se ne muči mnogo na kocu. Božanski divan mladić je proboden jataganom pravo u srce.
Inače, kolac (koji je obično bio od cerovine ili hrastovine) na kome je umro đakon Avakum je bio uspravljen skoro na istom mestu gde je deset godina ranije bio pogubljen bogovađaski arhimandrit Hadži Ruvim.
Srpska pravoslavna crkva je 1962. godine đakona Avakuma proglasila svetim, a dan njegove smrti i predstavljanja Gospodu obeležava 30. decembra, zajedno sa igumanom Pajsijem. Dva mučenika su se zajedno borili za slobodu i pravo na svoju veru, zajedno u Beogradu bili mučki ubijeni.
1965. godine je, po želji tadašnjeg patrijarha Germana, za beogradsku crkvu Ružicu, kraj koje je Avakum prošao noseći kolac, izrađena ikona ovog svetitelja.
Autorka: Ana Atanasković, spisateljica
Beogradske priče – Ljudi, ulice, trotoari, prolazi, sudbine…
