U korak sa Evropom – vodena palata na temeljima vatrogasnog doma

Kada je svečano otvoren 17. februara 1969. godine, zimski bazen stadiona Tašmajdan važio je za jedan od najvećih i najmodernijih u Evropi.

Sa dimenzijama 23 puta 50 metara, zagrejanom vodom i toplim vazduhom u dvorani, bio je vrlo moderan za svoje vreme, a autor projekta bio je Mihajlo Janković iz Ateljea “Stadion”. Janković je inače kao autor nekoliko izuzetnih zdanja koja su do danas ostala simboli Beograda, odlukom Skupštine Grada, dobio ulicu 2017. godine.

Bazen je još od 1. decembra prethodne, 1968. godine, bio u probnoj fazi rada, pošto je već završeno 80 odsto planiranih radova. Tako je Beograd krajem šezdesetih, među poslednjima u Evropi, nekoliko godina posle Ljubljane i Zagreba, dobio kupalište kakvo je do tada mogao – samo da sanja.

Urađen po najvećim evropskim standardima u njemu su mogli da se održavaju najvažniji vaterpolo mečevi, plivačke priredbe i skokovi u vodu sa daske i tornja.

Takvih mogućnosti, naš glavni grad do tada nije imao. Novi kompleks Tašmajdana izgrađen je na je na temeljima nekadašnjeg vatrogasnog doma, na površini od 10.400 kvadratnih metara.

Plivalište je moglo da primi oko 3.000 kupača, leti kada se spoji sa otvorenim bazenom oko 5.000, a radno vreme je bilo od 7.30 do 22 časa.

Urađeno je i prostrano gledalište, garderobe, kupatila, veliki holovi, frizerski saloni, parfimerije, prodavnice, saloni za masažu, gimnastičke sale… Jednom rečju za svakog po nešto.

Za vreme probnog rada na ovom atraktivnom mestu već su se održavale sportske priredbe, kao što je vaterpolo utakmica Kupa šampiona Evrope, ali i eksperimentalni časovi plivanja za osnovce i srednjoškolce. Tako je od 13. do 17. decembra 1968. vaterpolo elita Evrope, pre zvaničnog otvaranja Tašmajdana, već gostovala u Beogradu.

Da se o svemu vodilo računa govori i činjenica da je postavljen veliki stakleni zid između letnjeg i zimskog kupališta, koji se po potrebi dizao i spuštao u zavisnosti od spoljašnje temperature vazduha.

Novina su bile i klima komore koje su ne samo regulisale toplotu vode, već i vlažnost vazduha. Prioritet su imali kupači, ali se mislilo i na one koji žele samo da uživaju, pa su tako odeveni gosti mogli su da koriste usluge restorana koji je takođe staklenim zidom bio odvojen ostalih objekata.

Napravljen je i plan korišćenja bazena, kako bi svi mogli da koriste prednosti novog kupališta. Tako je od osam do 12 časova, bilo rezervisano vreme za obuku neplivača osnovnih i srednjih škola i održavanje časova fizičkog vaspitanja. Zatim su od 12 do 16 na plivanje mogli studenti, a radnička klasa posle akademca pa sve do 9 sati.

Sportske organizacije, skakači u vodu, vaterpolisti, profesionalni plivači trenirali su od 19 do 22, dok su slobodni termini za građane bili subotom i nedeljom po ceni od šest novih dinara.

Za radne organizacije je važio iznos od 800 dinara s tim što su mogli da povedu do 300 kupača.

Jovan Sretenović, direktor Ustanove stadiona Tašmajdan objašnjavao je da je cilj svih dodatnih sadržaja da gosta zadrže čitav dan u kompleksu:

– U stalnom smo kontaktu sa Gradskom halom u Beču,Marget Sigetom u Budimpeštom, Pariskom halom sportova, kolegama iz Praga i Liježa. Razmenjujemo iskustva i nadamo se da ćemo uvek ići u korak sa Evropom.

U ovom objektu čovek je mogao da pronađe sve na jednom mestu. Za kraj šezdesetih to je za Beograđane bilo više nego dovoljno. Tu se nalazio moderan ekspres restoran, densing dvorana, salon za kozmetiku i higijenu, dve saune finskog tipa, električna kuglana…

Na prvom spratu zimskog bazena “Jasmin” je otvorio salon za negu lica i tela. U saradnji sa “Zlatorogom” iz Maribora, “Helen Rubinštajn” iz Pariza i londonskim “Dr Šolom” posetioci su dobili sve mogućnosti savremene nege tela.

Ugostiteljsko preduzeće “Stadion” mali hotel B kategorije sa 60 postelja u jednokrevetnim i dvokrevetnim sobama. U njemu su mogle da odsedaju sportske ekipe koje dolaze u Beograd.