Duga siva brada, medaljon na grudima, slika i prilika jednog patrijarha. Ali oči su mu bile krupne i svetle. Možda suviše zainteresovane za svet oko sebe.
Jer… službovao je u nezgodno vreme, pa je, za jednog duhovnog oca, morao mnogo da gleda mnogo okolo, da meri svaku reč i svaki potez.
Patrijarh German ostaće upamćen po tome što je podneo 88 molbi za nastavak izgradnje simbola naše duhovnosti u prestonici, zdanja bez koga je danas gotovo nemoguće zamisliti vizuru centra Beograda.
Priča o 88 molbi započela je još 1958. godine kada je patrijarh German došao na čelo SPC. To je bio istorijski perod period kada posle horora Drugog svetskog rata i posledica koje je ostavio, počinje neka vrsta blagostanja u zemlji, kog se stariji nostalgično sećaju, pamteći samo one lepe stvari.
Brutalni logor na Golom otoku postao je svojevrsna prošlost jer se više nisu tamo odvodili nesrećnici koji bi rekli pogrešnu reč, a verske slobode, iako ozbiljno ograničene, nisu bile i brutalno ugušene, razvijala se industrija, ali i kultura.
Crkva je u takvoj klimi teško nalazila svoje mesto u društvu i uvek je imala veliku pretnju od strane dela komunističke vlasti – da se njene svetinje ne pretvore u muzeje.
Međutim, German nije dozvolio da se hram Svetog Save na Vračaru, koji je počeo da se podiže pre katastrofalne 1941. godine, zaboravi. Nisu mu dale mira zidine kojima rat, okupacija, a potom i nova vlast nisu dali da se uzdignu do svog vrha i velike projektovane kupole koja će simbolizovati mesto gde se verovalo da su otomanski okupatori pre 3 veka spalili mošti Svetog Save.
Napokon, 1984. godine, njegov san se ostvario i molbe urodile plodom. Hram je počeo da se gradi.
Patrijarh je 1989. godine osveštao novu veliku crkvu, oko čije gradnje su se punom parom angažovala društvena preduzeća, a da je bilo za koga da se gradi, pokazalo je prisustvo skoro 100.000 vernika na osvećenju.
Bilo je, uprkos svemu, još tada kritičara koji su Germana zvali “crveni patrijarh“. Možda će se neki s tim saglasiti, a drugi, pak, reći da je samo bio razuman u okolnostima u kojima je delovao.
Nije uobičajeno da se patrijarsi penzionišu, ali Crkva je to Germanu dopustila 1990. godine, nakon teške povrede, loma kuka usled pada. Naredne godine je preminuo, a nasledio ga je patrijarh Pavle.
Patrijarh German počiva u Crkvi Svetog Marka.
U burnoj novijoj istoriji Jugoslavije, koja je doživela strahovit raspad, i patnji naroda u teškim okolnostima, patrijarh koji je delovao u jednom nezgodnom, ali ipak mirnom periodu, ostao je pomalo zaboravljen.
Kada danas ugledate Hram Svetog Save, setite se njegovih neverovatnih 88 molbi i isto toliko odbijanja. Možda je ta Germanova diplomatska, strpljiva i tolerantna strana, spremnost na kompromis, razumevanje realnosti u kojoj je živeo, a možda i predosećaj velike promene na koju je strpljivo trebalo čekati, bila jedini spas za sprsku crkvu, koja nije izgubila svoj kontinuitet u vreme komunizma.
Govorilo se o bliskosti patrijarha Germana i Josipa Broza Tita. Zanimljivo je da je, po ustoličenju patrijarha, koje su ispratili i državni zvaničnici, Germana primio upravo Tito.
Nesumnjivo je da je Broz imao interes da sa patrijarhom razgovara, možda i u četiri oka, ali zanimljivo je da je jedan komunistički vođa bio spreman da zvanično prima crkvenog poglavara.
Crkva je bila važan faktor čak i u takvoj državi. Ali, umešnost crkve bila je u tome da dobije maksimum od onoga što joj pripada i što su potrebe njenih vernika, ali oprezno i umereno sa zahtevima da se vlast, ipak, ne okrene surovo protiv nje.
Da nije sve bilo glatko govori i odnos Tita prema crkvi u vreme kada je Makedonska crkva tražila autokefalnost. To je bilo i veliko društveno i nacionalno pitanje, a Tito je odvratio da ne želi da se meša u crkvena pitanja iako je bilo jasno da bez njega nijedna velika odluka u toj državi nije mogla da bude doneta.
Beogradske priče – Ljudi, ulice, trotoari, prolazi, sudbine…
