Ulica u kojoj se ocrtava istorija orijentalnog i evropskog Beograda

Otmeni, ali kada treba tvrd gospodar, na važnim položajima u turbulentno vreme vladavine Miloša Obrenovića, njegov brat Jevrem ličnost je po kojoj se zove jedna od najpoznatijih dorćolskih ulica.

I to centralna, kada se posmatra potez od Studentskog trga i Vasine, pa do Cara Dušana.

Osim mnogih važnih funkcija koje mu je brat Miloš delegirao tokom svoje vladavine, jedna bila i – upravnik grada Beograda.

Narod je imao mnogo prilike da Jevrema upozna – nije bio nimalo blag kada su izbijale bune (i sam je okusio okove kada je bio zatočen u Kuli Nebojša), a vladar je imao toliko poverenja u njega da ga je postavio za namesnika kada bi bio na nekom dužem odsustvu. Njegovo telo počiva u Beogradu – u manastiru Rakovica.

Ova ulica danas zadire u neke od najvažnijih istorijskih tačaka Beograda 19. veka, pa čak i ranijih epoha. Šetnja Gospodar Jevremovom može biti inspiracija da se ispriča čitava priča o istoriji Beograda i to naročito iz doba kada smo se kulturno, ali i fizički oslobađali dominacije Otomanske imperije.

Sam početak Gospodar Jevremove je na kaldrmi Skadarske ulice, boemske štrafte Beograda, koja je svoju punu slavu dostigla u vreme kada se, nakon burnih godina, srpska država učvrstila – a to je, čini se, ipak bilo posle smrti Jevrema Obrenovića (1856).

Krem beogradskog društva, umetnici, naročito glumci, ali i pesnici–boemi živeli su i sastajali se u Skadarliji. To je bilo vreme procvata kafane kao ključne institucije demokratskog društva toga vremena, zajedno sa ekspanzijom štampe.

Ta slika i prilika građanstva raspevanog u skadarlijskim kafanama kontrastirana je sa drugim krajem Jevremove ulice, gde se nalazi jedan od najstarijih objekata Beograda, Bajrakli-džamija podignuta u 16. veku. Kamen i stroga tišina, sveto mesto za vernike islamske veroispovesti, simbol je koji nam danas pomaže da zamislimo kako je Beograd izgledao u osmanskom periodu.

Ova ulica bila je mesto gde su stanovale brojne ugledne ličnosti.

Na primer, u ovoj ulici je kuća Ljube Kovačevića, gde je u periodu od 1934. do 1938. godine stanovao i Milan Rakić, oženjen Ljubinom ćerkom Milicom, koja je tu živela i kada je postala udovica. Takođe, tu je i kuća Koste Pavlovića.

Iako pripada Francuskoj ulici, jedna strana kuće u kojoj je preminuo Nikola Pašić i to baš ona sa posvetom ovom političaru, gleda upravo na Jevremovu ulicu.

Ulica je prometna, tu se nalaze i poznati dorćolski kafići, ona seče sve druge ulice u ovom kvartu koje su usmerene od centra grada prema Dunavu, a smenjuju se stare kuće, velelpna i potpuno napuštena zdanja, potom novije zgrade, pa i jedan robusni objekat elektrodistribucije.

Ali, ono što je za ovu ulicu specifično i mesto koje čini jedinstveno istorijsko jezgro, ne samo Jevremove ulive, već i čitavog grada, jeste ono na kojoj se ulica prekida.

Tačnije, ulica se sužava toliko da saobraćaj prestaje, a ljudi prolaze pored avlije jednog lepog neobičnog zdanja kao u nekom vremeplovu koji vraća u 19. vek. Samo taj delić starog Dorćola izmakao je pravilnoj regulaciji ulica, a njime dominira Muzej Vuka i Dositeja. To je ta lepa, spratna građevina u stilu koji podseća na otomanski, mesto gde je začeto srpsko obrazovanje novog veka.

Baš u ovom kraju osnovana Velika škola 1808. godine, a potom je preseljena u veću zgradu u kojoj je danas smešten spomenuti muzej. Odmah pored ovog nalazi se i Muzej pozorišne umetnosti, smešten u Božićevoj kući koja je već pri kraju svog drugog veka svog postojanja.

Već iz ovog starog kraja vidi se minaret jedine beogradske džamije autentičnog izgleda – Bajrakli džamije. Sledeća tačka je stari, drevni Kalemegdan.

Ovo je definitivno ulica u kojoj se ocrtava borba orijenta i modernog Beograda, a ta borba nije bila samo simbolična.

Padala je i krv, a događaj koji će zauvek ostati upamćen jeste stradanje dečaka kod Čukur česme.

Srpski dečak, nevina žrtva sukoba našeg naroda sa turskim življem, zauvek je ostao u upamćen zahvaljujući spomeniku u Dobračinoj ulici – ali na samom uglu sa Jevremovom.