Ubistvo devojke u Topčideru koje je 1930. potreslo Beograd

Zaboravite predstave koje vam nameću filmska i televizijska ostvarenja, Beograd je tokom međuratnog perioda bio bezbedan grad za njegove stanovnike. Bez obzira što je bio glavni i najveći grad Kraljevine po nivou i oblicima kriminala je kaskao za Ljubljanom i Zagrebom.

No na skali zločina jedna vrsta krvnog delikta, koja je bila svojstvena i za Kraljevinu Srbiju, odskakala je od ostalih krivičnih dela.

Ubistvo, homicid ili protivpravno oduzimanje života bilo je zaštitni znak kriminalaca u Beogradu tokom ovog perioda.

Prema određenim podacima u proseku je u Beogradu od 1918. do 1941. na godišnjem nivou izvršeno oko 20 ubistava. Pritisnuti ljubavnim jadima, iznevereni raznim loše sklopljenim ortaklucima, opterećeni akutnim siromaštvom, omađijani tuđim bogatstvom ili naprosto okuraženi „dobrom kapljicom“ potezali su Beograđani jedni na druge u ovom periodu noževe, kame ali često i – vatreno oružje.

No, jedno ubistvo naročito je potreslo beogradsku javnost.

Trećeg septembra 1930. godine Danica Milenković, sestra uglednog beogradskog advokata Brane Milenkovića, nije se vratila iz svoje uobičajene šetnje.

Porodica je pored prijave policiji pokrenula samostalnu potragu objavivši u dnevnom listu Politika oglas u kome je opisan Danicin izgled i poslednje mesto na kome je viđena. Klupko je polako počelo da se odmotava. Prvi se javio jedan nepoznati sugrađanin koji je od svoje supruge u pismu dobio opis događaja „čudnih pojedinosti“.

Naime čekajući tramvaj gledala je kako je jedan žandarm progonio devojku koja se opirala. Devojka je uspela da se istrgne, zaustavi tramvaj i zakorači na prvu stepenicu kada je žandarm povukao natrag. Sledeći se javio dr Kosić, šef poljoprivrednog laboratorijuma u Topčideru.

Ovaj Beograđanin je sa svojom suprugom susreo devojku koju je žandarm terao da pođe sa njim. Oni su protestovali, ali su se povukli nakon što im je ovlašćeno lice zatražilo legitimacije.

Nakon devet dana potrage u jednoj jami u Topčiderskom parku pronađeno je beživotno telo Danice Milenković.

Sada je policija imala konkretne podatke na osnovnu kojih je mogla da intenzivira istragu.

Postrojeni su svi žandarmi koji su radili u XIII kvartu u čijoj nadležnosti je bio i park u Topčideru. Na pitanje „člana kvarta g Srećkovića: „Da li je ko od vas video ovakvu damu?““, svi do jednog su odgovorili da nisu.

Organizovano je i prepoznavanje. Dovedeni su svedoci i suočeni sa žandarmima, ali niko nije mogao da potvrdi da se među njima nalazi osumnjičeni. Na prvi pogled islednici su mislili da je istraga ponovo u „ćorsokaku“.

Pokazaće se da je to pogrešna pretpostavka i da se osumnjičeni nakon suočenja uplašio, što ga je navelo da se poveri jednom od kolega: „Stanko ja sam ubio onu devojku!“

Stanko je bio zaprepašćen. Ustuknuo je ispred svog druga s gnušanjem i nije mogao da veruje. „Da ja sam ubio… ponovio je Đorđe, sav crven u licu.“ Kratko je trajala dilema kod ovog žandarma da li da postupi po dužnosti, ali i pre svega zdravom razumu ili da zaštiti prijatelja. Ujutru je prijavio nadređenima svog kolegu i prijatelja Đorđa Živaljevića, žadarma sa brojem značke 963.

Pritisnut od strane islednika ubica je opisao zločin: „Ja sam imao nameru da se provedem s ovom devojkom, a kako sam znao da bi posle toga bio strogo kažnjen, ako bi me ona odala, pomišljao sam i na ubistvo. Pošto sam je otrgao od tramvaja, u koji je htela da uđe, odvukao sam je za ruku prekoputa u šumarak. Devojka se sada još više otimala, ali više nije mogla da viče. Počela je da mi preti da će me tužiti za sve ono što radim. Sada sam bio sasvim rešen da je posle svega ubijem.“

Žandarm je prvo nameravao da baci beživotno telo u Topčidersku reku, ali je odustao kada je shvatio da u koritu nema dovoljno vode. Setio se jame javnog toaleta i tu ubacio telo.

Obdukcija je utvrdila da je Danica preminula od srčanog udara „koji ju je zadesio u vreme kad je nad njom žandarm vršio nasilje“.

„Po modricama koje su nađene po celom telu, po ogrebotinama na rukama, vratu, grudima, nogama“ utvrđeno je „da je nesrećna devojka bila u žestokoj i očajnoj borbi sa svojim napadačem“.

Beogradska javnost nastavila je da prati ovaj slučaj sa velikom pažnjom. Nizali su se naslovi u kojima se tražila najteža kazna za ubicu. Na presudu se nije dugo čekalo. Ubica se tokom suđenja pravio nevin i poricao da je devojku nasilno obljubio.

Porotni sud ga je proglasio krivim čime su se stekli uslovi da državni sud kvalifikuje zločin i donese presudu. Na dan 16. novembra 1930. Prvostepeni sud grada Beograda nije mu priznao ni jednu olakšavajuću okolnost i osudio ga je na smrt. U maju 1931. došlo je vreme da se „dug“ za ovaj monstruozni zločin naplati.

Kako su proticali poslednji dani surovog ubice saznajemo iz sledećih redova: „ Na smrt osuđeni sa dvojicom agenata igrao je „tablaneta“ i to vrlo dobro i vrlo pribrano, ali posle ponoći poleo da mewa boju lica, da se gubi. Videlo se da silom hoće da igra karata.“

Nakon tablića izveli su ga u dvorište Uprave grada Beograda, gde ga je čekao dželat koji je za tu priliku došao specijalno iz Sarajeva, Dragutin Hart, “u fraku, belim rukavicama, lakovanim cipelama i cilindrom“.

Kako dežurni novinar prenosi „mrtvu tišinu remetio je samo veseli cvrkut lasta“. Izvedeni „Živaljević se samo požurio vešalima, skočio na klupicu, priljubio uz stub i gotovo mirno ukočeno sačekao omču i belu maramicu…“ Telo se brzo smirilo.

„Posle 15 minuta lekari dr Popović i dr Pijade utvrdili su smrt. Dželat Hart prišao je šefu g. Popoviću i kratko rekao: Pravda je zadovoljena.“

Autor: dr Rade Ristanović