Tri ključne stvari za savremeni Beograd uvedene su – krajem 19. veka

Kraj 19. veka doneo je veliku prekretnicu u Beogradu. Tri stvari bez koje jedan grad ne može da se zamisli dogodile su se u Beogradu baš u poslednjoj deceniji pretprošlog veka.

Krenuo je prvi tramvaj, natočena je prva čaša iz vodovoda i ulice su zasvetlele u noći. Električna centrala osvetlila je grad i pokrenula tramvaj, a potom je zalet dobila i industrija.

Dve-tri decenije potom, izgledalo je kao da su ove tri stvari odvajkada tu. Svaki stan imao je električni priključak, svaki ozbiljniji zanatlija mašinu, svetlo je postalo ne samo funkcionalna, već i stvar dekoracije, a tramvaji su povezali daleku periferiju sa centrom.

Zanimljivo je, međutim, da je malo falilo da se donese potpuno pogrešna odluka u tom kritičnom razdoblju. Naravno, ona bi kasnije morala da bude ispravljena, ali 10-20 zlatnih godina za razvoj grada bilo bi propušteno.

Razmišljalo se da li je Beogradu potrebna gasna ili električna centrala. Osvetljenje na gas bilo je moguće, a tramvaje su umesto konja mogle da pokreću i parne mašine.

Srećom, prevagnula je racionalna odluka – gradila se električna centrala na Dorćolu, a tramvaj i osvetljenje u početku bili su deo istog preduzeća, koje je dobilo koncesiju za izgradnju.

Kada je jednom krenula da radi električna turbina, tramvajske linije počele su da se uvećavaju. Konjska zaprega na liniji Kalemegdan – Slavija ubrzo je zaboravljena…

Inače, u ovom periodu bilo je u planu i da se Savski kej i centar grada povežu “tramvajskom linijom sa užadima“, odnosno, to bi bila neka vrsta žičare ili uspinjače, što nije učinjeno iako je ideja imala snažnu podršku relevantnih urbanista i arhitekata te epohe.

Terazije su 1892. godine tako dobile i vodu i tramvaj, ali još su bile osvetljene fenjerima.

Pokoji objekat imao je svoju električnu mini-centralu, nešto poput agregata, a prva javna elektrana u Beogradu sagrađena je 1893. godine, na mestu gde se danas nalazi Muzej nauke i tehnike. Par decenija kasnije, nedaleko odatle, na obali Dunava nići će i prva moderna beogradska termoelektrana, kao simbol brzog tehnološkog napretka grada.

Treća stvar, pored osvetljenja i tramvaja bio je vodovod. Osnovna stvar – da se zaboravi na nošenje vode sa česmi, kojih je u Beogradu uistinu bilo dosta, da hoteli i ugodni stanovi imaju uslove za sopstveni mokri čvor, pijaću vodu sa česme i normalno održavanje higijene.

Dilema je bila treba li Beograd da koristi podzemnu, izvorsku ili savsku vodu.

JKP “Beogradski vodovod i kanalizacija” nedavno je proslavio 130 godina rada, odnosno, pre toliko vremena potekla je voda sa česme na Terazijama, dobijena iz cevovoda novog vodovodnog sistema. U pitanju je podzemna voda sa makiškog izvorišta, a cevovod je išao sve do fabrike u Belim vodama.

Beograd jeste imao vodovod, ali veoma star, koji se sastojao iz tri povezana sistema: antički rimski vodovod kojim se Singidunum mogao hvaliti, turski (Bulbulderski) i austrijski (Varoški). Oni su bili u funkciji sve do izgradnje novog sistema i to tako što su ih Turci spojili u jedan jedinstveni vodovod koji je snabdevao tvrđavu i gradske česme.

Tek osamdesetih godina Beograd dobija veliku fabriku vode u Makišu gde se više ne crpi samo podzemna iz brojnih reni bunara, već prerađuje i voda iz reke Save.