Kad pređete preko Save mostom u Brankovoj ulici i dođete do raskrsnice kod TC Ušće imate dva izbora – da krenete pravo ka Novom Beogradu ili skrenete desno ka Zemunu. Ali, nekada to nije bilo tako – put ka Zemunu bio je drugačiji.
Sav saobraćaj preko mosta nastavljao je ka CK i SIV-u, ali Lenjinovim bulevarom, današnjim Mihajla Pupina. Tako su išle i linije gradskog prevoza, a u to vreme su to bili trolejbusi 16 – do Novog Beograda, kao i 14 i 15 do Zemuna.
Linija 14 išla je do Gornjeg, a 15 do Novog grada.
Danas bi mnogi teško mogli da zamisle ovakvu saobraćajnu sliku na Novom Beogradu, jer Bulevar Nikole Tesle deluje kao da je od vajkada tu – jednostavno, to je “prirodna” veza sa Zemunom, uz Dunav.
Ali, isto tako danas teško da možete da zamislite i železničku stanicu na kraju tog istog bulevara, koja je imala mnogo koloseka i delom obavljala funkciju ranžirne. Ili, recimo, vreme kada nije postojao nikakav bulevar, već samo nasip sa tramvajskom prugom i običnim putem.
A kako tek zamisliti još neko starije vreme kada je tu bilo samo neprohodno šipražje, bare i živi pesak, a jedini most bio je današnji Stari železnički. Ili, sredinu 19. veka kada nikakav most nije ni postojao!
Mi smo pokušali da odgonetnemo kako je izgledao put za Zemun pre Bulevara Nikole Tesle. Na terenu još postoje tragovi, još se vidi asfalt i stoji poneki stari čelični stub, koji je nosio kontaktnu mrežu za zemunske trole.
I na satelitskom snimku vidi se da je oko Palate Srbije nešto s putevima neobično, odnosno da jedan put narušava simetriju pristupnih saobraćajnica ovom, u nekadašnjoj Jugoslaviji možda i najvažnijem institucionalnom zdanju.
Kada smo prošli zapadno krilo ove građevine, kraj same autobuske stanice, spustili smo se stepeništem na grub asfalt, put na kome ima parkiranih automobila, ali je vidno neuređen u odnosu na ostatak ove zone. I upravo to je bilo skretanje za Zemun.
Nekoliko koraka dalje asfaltni put gubi se u rastinju. Tu već postaje neprijatno i nepristupačno. Nije reč o uređenom delu parka, ali pomoćnim putem moguće je zaobići ovu obraslu deonicu.
Dok hodamo kraj ove šume koja je prekrila nekadašnju magistralu – dok nije bilo auto-puta ovo je bila doslovno veza Beča i Istanbula – sa naše desne strane još se vidi velelepna građevina Palata Srbija. Trava je tu uredno pokošena, ali ovaj deo parka toliko je skriven od šetališta da jedva da možete videti prolaznika. U jednom šumarku zapazili smo i gomilu košnica – neko je tu našao prostor da proizvodi med.
Put nas vodi do parkinga ispred YUBC centra i, ponovo nailazimo na ostatke starog puta – grub asfalt, armatura, tragovi kolovoza obrasli zelenilom.
Sa naše leve strane sada je šuma koju smo obišli, a sa desne strane nekakvi servisi.
Baš posred tih servisa jasno se vidi trasa puta koji smo tražili, sa sve vremešnim stubovima koji su držali trolejbusku mrežu. Deo puta je čak i kaldrmisan, a ovu staru ulicu servis koristi kao svoj interni put i, s obzirom na to da je verovatno reč o privatnom posedu, odlučili smo da ga obiđemo.
Put koji je nekad spajao Lenjinov bulevar i Zemun završava se nedaleko od postojeće raskrsnice Bulevara Nikole Tesle i Trešnjinog cveta, odnosno, nedaleko od japanske ambasade.
Ma koliko Beograd ubrzano menjao svoj lik do potpuno nove dimenzije, i dalje ostaju tragovi koji odaju njegovu burnu i sentimentalnu prošlost. I, kad ih spazimo, retke i neugledne, bar da znamo da čuvaju bezbrojne i nepojmljive priče.
Beogradske priče – Ljudi, ulice, trotoari, prolazi, sudbine…
