Naređenje im je bilo “ubij, zapali, poruši“. Brutalno, bez milosti i ljudskosti.
Zavijanje propelera i sirena stotina nacističkih aviona, i zaglušujući udari njihovih bombi, zatekli su Beograđane nespremne za rat tog strašnog jutra 6. aprila 1941. godine.
Slutilo se ali nije se verovalo, a pakao je ipak stigao. Kada se utišala grmljavina bombi i slegla prašina uništenih zgrada, ključni problem za preživele postao je – gde i kako sahraniti poginule žrtve.
A za tih nekoliko dana koliko su trajali napadi stradalo je od dve do četiri hiljade Beograđana čija su tela ležala ispod ruševina, u pogođenim skloništima, po ulicama, tamo gde ih je stigla smrt od eksplozija.
Tiha i lepa crkva Svetog Aleksandra Nevskog na Dorćolu krije jedno tragično i tužno svedočanstvo o tim teškim danima. Prošetate li se oko nje ugledaćete omanju belu tablu koja govori o tome da su baš tu, u porti crkve, sahranjene žrve bezumnog bombardovanja iz obližnjih ulica.
I to nije bilo nikakvo groblje – umesto rake za sahranu 242 ljudi našao se krater bombe koju je nacistički ratni zločinac istovario iz svojih aviona.
Jer, danas se ne zna previše da je u tom napadu Dorćol bio jedan od beogradskih krajeva koga su nacisti posebno teško bombardovali, iz nekoliko razloga.
Glavni im je bio taj što je na Dorćolu tada živeo veliki broj beogradskih Jevreja: nasumice bacajući bombe po tom naselju nacisti su računali da će ubiti veliki broj njih, bez mnogo muke.
Neke jake protivavionske odbrane u ovom delu nije bilo: slaba i raštrkana vojska tadašnje kraljevine branila je neke druge mete, i po Dorćolu su neometano padale bombe i od tonu eksploziva, najveće koje je Hitlerova avijacija imala u svom arsenalu.
Cilj je bio ubiti što više civila na Dorćolu.
U pepelu i dimu nestajali su blokovi zgrada, nizovi malih kuća, čitave porodice… Stradali su i Jevreji i Srbi, i sve druge nacije koje su živele tu, razorna sila eksplozija nije birala po naciji.
Nije bilo vremena ni mesta da se mrtvi dostojno spreme u kapele, mrtvačnice, da se iskopaju grobovi, obavi obred i naprave spomenici sa imenom i prezimenom. U šokiranom i ranjenom gradu kopale su se na sve strane improvizovane grobnice, a džinovski krater bombe koja je pala u dvorište crkve u srcu Dorćola, bio je najbrže moguće rešenje da se mrtvi pokopaju, a živi nekako nastave bez njih…
O toj tragediji jednog kraja i njegovih žitelja danas svedoči spomen tabla postavljena 1968. godine na bočnom zidu crkve.
Kao teskobno obeležje pored te table još uvek stoji rupa u fasadi crkve od gelera baš te bombe koja je eksplodirala tik uz svetinju, zamalo je uništivši zauvek.
Na ovu ploču mnogi koji dolaze u crkvu ne obraćaju baš pažnju pa je tako činjenica da tolike duše počivaju na ovom svetom mestu ostala gotovo nepoznata za širu javnost.
Više od dve stotine Dorćolaca je tog strašnog proleća 1941. ostalo zauvek da počiva u svom voljenom kraju…
Tragedija u ovoj crkvi će se ponoviti tri godine kasnije, ovog puta u Savezničkom bombardovanju 17. aprila 1944.
Kada budu gađali nacističke mete američki bombarderi će biti veoma neprecizni: nizovi bombi su umesto na mostovima i prugama koje su bile od životne važnosti Hitlerovom Trećem rajhu, padale po gusto naseljenim delovima Beograda, donoseći nove hiljade žrtvi.
Jedna od tih bombi pašće ponovo pored crkve, ovog puta samo sa druge strane dvorišta u odnosu na onu iz 6. aprila 1941. Od njene detonacije poginuće u samom zdanju, pred oltarom, tadašnji starešina crkve i više ljudi i žena koji su se okupili na verskoj službi tog dana.
Njihovi životi bili su okončani u trenu kao nove žrtve na mestu koje su nekim strašnim spletom sudbine tako često pogađale bombe u Drugom svetskom ratu.
Beogradske priče – Ljudi, ulice, trotoari, prolazi, sudbine…
