Šta je na prvom beogradskom Sajmu 1937. godine opčinilo srpskog seljaka

„Šta je seljaka zanimalo na prvom Beogradskom sajmu“ bio je udaran naslov u štampi petog dana održavanja prvog sajma u Beogradu.

Uvek se o tom događaju pisalo u ovim našim godinama kao o važnom za zemlju, novinama koje je doneo i predstavio, kako su gospoda se utrkivala da se što bolje pokažu… Ali nismo ni svesni koliko je zapravo bio zanimljiv za običan narod, proste srpske domaćine.

Otvoren zvanično 11. septembra 1937. privukao je mnoštvo sveta, štandovi su bili načičkani i privlačili su znatiželjne posetioce, a ono što je ondašnjim novinarima bilo veoma interesantno jeste da „selo nije ostalo ravnodušno prema ovoj zaista krupnoj i velikoj priredbi prestonice“.

– Seljak je ostavio svoje kukuruze i ugare, prevalio ko zna koliki put i došao da vidi „to čudo“. I potrošio se – opisivala je štampa.

Svuda ih je bilo, sve ih je interesovalo, od ulaznih vrata i šarenih trobojki, pa do raznih mašina, automobila, poljoprivrednih sprava, čak i megafon na tornju.

– Njihovo interesovanje je bezgranično. Zato oni ništa ne propuštaju. Po ceo dan šetaju od štanda do štanda, ne zaobilaze nijedan a da dobro ne zavire, ne uzmu prospekte, slike, reklame. Jer i to će u selu trebati. Kad se nema novca da se kupi što na sajmu, onda bar ne treba se vraćati praznih ruku – navodili su beogradski novinari.

Podne je, upeklo sunce u septembru, a na klupi ispred centralnog paviljona zaseo stari Sava Rajić iz sela Brzohode nadomak Žabara. U toplom gunju, raspoložen, zadovoljan.

– Ja, čuda! Lepo li je. Valjda bolje i ne može biti. Poređano, poređano, pa čik nađi nešto da manjka. Sijaset svega! Kad budem pričao prosto će misliti da lažem! A i ja da mi oči ovo čudo nisu videle, duše mi, ne bih moga verovati. Kud bi mi pamet ovo smislila! – uz smeh je pričao Sava.

Na klupi pored bio je stariji par iz Banata. Ogladneli od hodanja pa seli da se okrepe. Ima kafana ali oni su poneli od kuće. -Velim, trebaće. Košt’o put, pa bar da se za obed ništa ne potroši. Ali ne žali, svega smo se nagledali!

U paviljonu Zadužbine Nikole Spasić, na turističkoj izložbi između umetničkih platana, nogu pred nogu odmiču dva seljaka iz sela Vrbnice u požarevačkom kraju.

– E, brate, lepo! Ko bi rekao da i ovo ruka može da nafarba!
A malo podalje, u odeljenju brodarskih društava, njih dvojica su se zagledali u improvizovane kabine brodova. – Zamisli ovde spavati, a lađa te ljuljuška! To ti je uživanje, moj Stojane!

Ispred puškarske radnje, sjatila se masa, slušaju dok vlasnik objašnjava mehanizam neke nove puške jednom Crnogorcu, obučenom u srmom ukrašenu narodnu nošnju.
– Ne može brat Crnogorac a da ne pogleda oružje! Ono jes’ ono ih je očuvalo – dobacivao je jedan od okupljenih.

Niz stepenice paviljona sa tornjem, umoran od hoda silazi omaleni Sibin Serafilović iz Starog Sela kod Tetova.
– Golemo i ubavo! Kud mrdneš divota! E, vala, ne žalim što sam od Tetovo potegao čak do Beograda.

Iako se ceo novinski zapis radnjom odigravao oko podneva, zabeleženo je da je svuda bila neverovatna gužva. Levo od ulaza gde su bila izložena kola i električni aparati za nabijanje zemlje bile su izmešane letnje haljine gospođa, uglađeni cilindri gospode, šubare, okrugli tamni šeširi Vojvođana i plitke šajkače Šumadinaca.

Ponajmanje seljaka se zadržalo u paviljonu tekstilne industrije. Nije da nisu tamo zalazili, obišli su i tu svaki kutak, al nekako mnogo brže nego ostale izloge.
U dnu sajma pred prodavnicom piva odmaraju se dva Kolubarca, a ispred njih pečena kokoška.

– Samo da danemo, pa da vidimo ostalo – veli Ljubisav Žujović iz Vračevića: – Kupio bih manji radio, jer u našem selu radio ima samo učiteljica. A treba ga imati, jer si s radiom po celom svetu. A nameravam da kupim i jednu sejalicu, biće valjda ovde jeftinija.

Sve u svemu malo je bilo onih seljana koji su na prvi beogradski Sajam došli da pazare nešto za poljoprivredu. Više su došli da se dive, da vide šta to ima u svetu a da do njih još nije stiglo, da ponešto sitno pazare više kao uspomenu…

– More, kad bi moja Perka čula da ima i žetelica i da ona ne mora da se grbi sa srpom po strnjiki, glavu bi mi probila da joj kupim – kazao je novinarima jedan Užičanin.

Iako seljaci nisu najbolje mušterije, kako je tvrdila tadašnja štampa, izlagači su prema njima bili veoma predusetljivi. Sve su hteli da im objasne, pokažu kako radi, dozvole da sednu, dodirnu, osete, probaju…

– Mnogi sa brda nikad do sada nisu videli ove savremene poljoprivredne mašine, motorizovanu poljoprivredu, bez koje se racionalno obrađivanje zemlje ne može ni zamisliti – završava se jedan od tekstova. Kako se dan bližio smiraju, tako su seljani sa torbicama o leđima žurili da stignu na voz i zapute se u svoja sela.

– Divota je sve ovo… Al’ pusto, kad se nema! – pogledujući još jednom prema Sajmu izustio je jedan od njih.