Ime “Mitić” i posle skoro 80 godina od propasti čuvenog trgovca nekako odzvanja u ušima Beograđana. “Mitić, Mitić, Mitić” – čuvena i prazna robna kuća u Knez Mihailovoj koja sa zastakljenim prizemljem i prvim spratom odudara od ostatka ove palate, evocira sećanje na kupoholičare predratnog grada koji su jednom krenuli u korak sa zapadnjačkim trendom.
Ostala je kao sećanje na Vladu Mitića ta robna kuća ali je kao uspomena sa njegovim imenom zaostala i jedna “rupa” – “Mitićeva rupa” koja se sve manje spominje pod tim imenom jer je sada na tom mestu, nekako zaravnjenom i nivelisanom pre izvesnog vremena, utrina prepravljena u improvizovano igralište, da više ne zjapi višedecenijska bruka.
Ali, od 1941. do početka 21. veka to nije bilo samo najgore ruglo Slavije i centra Beograda, već i nakazni “spomenik” decenijskoj nemoći da se realizuje davna vizija jednog preduzmiljivog i hrabrog čoveka – Vlade Mitića.
A nije tako trebalo da bude… Slaviju je Mitić odabrao kao mesto gde će izgraditi najveću ikada viđenu robnu kuću u Jugoslaviji, soliter koji bi nadvisio i “Albaniju”, čiji izlozi bi šljašteli, a kupci se vozikali liftovima i pokretnim stepenicama, a oko koga bi se formirao novi centar grada. Drugi svetski rat uništio je ovaj san.
To bi bila preteča velikih šoping molova, ali umesto današnjih “fabrika kupovina” pravu draž ovog zdanja činilo bi staklo, moderni izlozi sa bogatim aranžmanom po uzoru na pariske, iza kojih bi trgovci brižljivo ređali robu krojenu po poslednjoj modi. Suštinski koncept bio je ipak isti – laka i masovna kupovina, široka ponuda robe koja mami kupce i prostor za zabavu.
“Trgovački grad”, kako su ga mediji tada nazivali, na maketi je delovao kao tajnovit lavirint stepeništa, eskalatora, liftova i mnoštva prodavnica. Ali, sve je zapravo bilo osmišljeno za brzo i jednostavno kretanje, laku kupovinu baš svega što je jednom domaćinstvu potrebno, bez nepotrebnog gubljenja vremena u užurbanom gradu gde je svaki minut postao dragocen.
“Mesto lutanja po gradu i traženja pogodne robe – ovde se roba nudi sama”, pisale su novine.
A tek doživljaj nebodera – najveći trgovac zamislio je svoj hram kupovine tako da bude malo viši od “Albanije” (spominje se visina od 60 metara).
Tako bi on zajedno sa Albanijom formirao moderan “skajlajn” Beograda. Kako bi samo spektakularan pogled odozgo bio na Dunav i Savu, na obližnju Crkvu svetog Marka, Tehničke fakultete, Terazije, na dimnjake koji se naziru kroz izmaglicu dunavske industrijske zone, pa na budući Novi Beograd, sa svojim modernim sajmištem, lančanim mostom i dugim putem do Zemuna kojim se klackaju tramvaji i poneki auto. Kako bi impozantan bio prilaz ovom objektu iz, tada dalekog predgrađa – Dušanovca, Jatagan male, sa Banjice ili Vračara.
“Iznad tih pet spratova, u kojima će se razvijati život jednog pravog privrednog grada, u kojima će posetilac birati i kupovati robu, biće – mislilo se i na to! – mesto na kome će se moći malo odmoriti, zabaviti. Sasvim gore, na visini Topčiderskog brda, na vrhu kule, biće galerija sa koje će se videti ceo Beograd…“, pisalo je tadašnje ugledno “Vreme”.
Trebalo je da to bude savremena kula u tehnološkom smislu. Logično, ljudi su se u to vreme najviše plašili požara, ali predviđeni su bili hidranti, poseban rezervoar sa vodom i posebna telefonska linija sa vatrogascima.
Od jednom spektakularne vizije, ostala je – samo ogromna rupa.
Danas je to donekle zaravnjena površina na obodu nove Slavije, prekrivena uređenom travom, niskim rastinjem, klupama i igralištem za decu.
Gotovo da ništa ne ukazuje da je tu prethodno, više od pola veka, još od 1941. i započetih dubokih temelja za podzemne garaže, bila samo ograda iza koje se nalazila tonama đubreta delimično nasuta rupa. Umesto najlepšeg trga u gradu i impozantnog solitera, Slavija je bila kažnjena jednim ukletim budžakom koji je nosila kao podsetnik na ljudske sudbine i poduhvate koje su posecali i osujećivali ratovi, katastrofe svetskih razmera, poput onog Drugog svetskog koji je Beograd zahvatio baš u vreme kada je Mitić trebalo da započne da ispunjava temelje svog sna armiranim betonom.
Vlada Mitić je završio kao “narodni izdajnik” kada se 1945. potpuno promenio sistem u zemlji i došao komunizam koji je uništavao predratne bogataše. Nije bio ubijen, niti je vek proveo u tamnici ali je jednom najmoćniji trgovac bio osuđen na poniženje – prinudni rad, gubitak časti, da moli za koru hleba i da ga Beograđani koji su mu se prethodno divili gledaju kako čisti lišće ispred Skupštine.
Nepravda je ispravljena tek 2009. godine kada je sudski rehabilitovan.
Žal za Kraljevinom Jugoslavijom i nostalgija možda skrivaju neku drugu stranu priče o tom vremenu.
Pitanje je da li su kod Mitića na “odloženo” mogli da kupuju samo malobrojni imućni Beograđani, a da u njegove izloge beznadežno zaviruju i oni mnogobrojni siromašni stanovnici prestonice, dok je ostatak zemlje bio agrarni, patrijarhalni svet daleko od ideala Pariza ili Berlina.
Ipak, ostaje utisak da se u toj i takvoj novoj državi izdanak zapadnjačkog kapitalizma lepo primio. Mitić je bio i ostao simbol tog vremena, preduzimač i trgovac koji je u domaćem kapitalizmu stvarao mini imperiju, delo koje će mu zauvek razneti oluje rata i revolucije. Trag na njegov sizifovski poduhvat ostao je u vidu ogromne rupe na Slaviji, strašnog podsetnika na sile jače od čoveka.
Beogradske priče – Ljudi, ulice, trotoari, prolazi, sudbine…
