Smrt kneginje u avionskoj katastrofi na letu za Beograd

Ranim jutrom tog 22. marta 1933. godine iz Bukurešta u 6.45 poleteo je za Beograd putnički avion Fokker VII-b u svojini francuske aviokompanije “Sidna” (CIDNA) sa četiri putnika i dva člana posade.

Nakon tri sata nad Srbijom dočekali su ih gusti oblaci puni snega i leda… Mećava… Nikako nisu uspevali da izbiju na visinu iznad dve i po hiljade metara. Radiotelegrafista, koji je bio drugi član posade pored pilota, besomučno je slao SOS signale. Usledila je jeziva drama na nebu.

Ostatke aviona su spasioci pronašli na obroncima i danas famoznog prelaza Čestobrodica na putu Zaječar-Paraćin, na vrhu Semarnjača, osam kilometara od sela Izvor nadomak Paraćina.

Najteže je bila povređena rumunska kneginja Lidija, supruga kneza Anrija Bogdana, rumunskog diplomate u Beču. Polomljeni su joj vratni pršljenovi i oduzeto celo telo. Nemac Moris Šerer, direktor svetski poznate fabrike Bayer Aspirin, imao je iščašenje desne ruke i slomljene potkolenice na obe noge, kao i njegov sunarodnik Herman Huber, menadžer fabrike boja IG Farben iz Leverkuzena (danas svetski gigant BASF) zadobio je ozlede glave i iščašena mu je bila leva ruka iz ramena, dok su njegov kolega Karl Klajn, pilot na liniji Zemun-Bukurešt Eduard Leker, inače Francuz, i Srbin iz Zemuna Dušan Petrović, radiotelegrafista, prošli sa ogrebotinama uglavnom po licu.

Od mesta na kojem je avion pao u 10.48 pre podne izvlačeni su po dubokom snegu i jakoj vejavici volovskim kolima i sankama sve do osam uveče kada im je u Izvoru ukazana lekarska pomoć. Odatle su najteže povređeni prevezeni u ćuprijsku bolnicu automobilima fabrike štofa Vlade Teokarevića iz Paraćina koji je doneo i deset velikih ćebadi da se unesrećeni utople. Leker, Petrović i Klajn iste noći su otputovali za Beograd.

Dan po nesreći i rumunska kneginja je na rukama prenesena iz bolnice do železničke stanice odakle je vozom u 17.05 prebačena u prestonicu.

Pored olupine u zavejanoj planini postavljena je straža, a ujutro do nje su stigli članovi dve stručne komisije iz Zemuna, jedne vojne, a druge civilne. Prvom procenom ustanovljeno je da su motor, trup i krila oštećeni 70 posto i da je zahvaljući prisebnosti radiotelegrafiste Petrovića koji je pri padu ugasio motor izbegnuta veća tragedija, jer nije došlo do eksplozije. On se sam spustio do sela i obavestio vlasti telefonom o nesreći.

Javnost je tog prvog dana bila upoznata u izveštajima beogradske štampe samo da je predsednik vojne komisije saopštio da su uzrok katastrofe pogrešni meteorološki izveštaji dobijani od stanica u Beču i Budimpešti, pa je posada izgubila pravilnu orijentaciju već negde oko Velikog Gradišta.  

Agonija koju su doživeli tokom nevremena nastavila se za kneginju, a novinari su pomno pratili kako njeno stanje tako i potragu za krivcem. To je tih dana bila glavna čaršijska priča…

Saslušani su putnici i članovi posade. Utvrđeno je da je avion “Sidne” bio potpuno ispravan i da su pilot i radiotelegrafista učinili sve da se nesreća izbegne i da su spuštanje koje je bilo neminovno izvršili pod najpovoljnijim okolnostima.

Od samog uzletišta pratilo ih je loše vreme. Dobar deo puta su leteli iznad oblaka bacani vetrovima, a putnici su imali utisak da su na uzburkanom moru tokom jake bure. Lidiji Bogdan je bila muka, a ostali su sedeli mirno vezani kaiševima za sedišta. Oluja je imala jačinu od 50km/h i veoma otežavala pilotu da drži pravac ka Beogradu. Koliko je bilo sve problematično jasno ukazuje činjenica da je Samarnjača, u koju su udarili, od planirane linije leta udaljena južno čak 150 kilometara!

Nisu imali nikakvu orijentaciju u tim izuzetno lošim vremenskim uslovima, a Leker je pokušavao da kako zna i ume izađe iz oblaka i da potraži gde bi mogao bezbedno da se spusti. Ništa oko sebe nisu videli!

A kada su ugledali – shvatili su da su u spletu planinskih vrhova. Nesreća je bila neminovna. Samo je bilo pitanje koliko će velika da bude. Pilot je upravio avion u koliko-toliko podesno mesto i izvršio smeli manevar. Samo on i Petrović su mogli da znaju situaciju, dok putnici nisu ni slutili s kolikim nadljuskim naporima se njih dvojica bore da spasu sve živote!

Poslednja poruka koju je Petrović otkucao bio je kratak signal SOS. U tom trenutku trup je udario u snežnu planinu.

– Neprestano sam bio u vezi sa radio-stanicama u Zemunu, Turn Severinu… Svaki izveštaj sam pokazivao pažljivo pilotu pošto sam ga prethodno zaveo u knjigu. Računali smo da ćemo se probiti kroz oluju – pričao je u svom stanu u Zemunu novinarima radiotelegrafista, dok su tu sedeli i direktor preduzeća “Sidna” i glavni njihov pilot koji je stigao iz Pariza da bi pratio istragu.

Lekleru je, iz nekog razloga, bilo zabranjeno da daje izjave.

Posle udesa Petroviću je glava bila krvava i osetio je jake bolove u nogama. Obišao je putnike, namestio ih na sedišta i probijajući se kroz mećavu krenuo da traži pomoć, a pilot je ostao da brine o povređenima.

Naposletku su svi zbrinuti. Povređeni Nemci su se oporavljali. Dvojica u ćuprijskoj bolnici, dok je Klajn bio smešten u beogradskom hotelu “Srpski kralj”. Svi su tražili da se što pre pošalju telegrami njihovim porodicama.

– Hvala svim Srbima počev od seljaka do doktora! Nemam reči da izrazim zadovoljstvo posle onolike bratske predusetljivosti i zauzimljivosti za naše spasavanje – nizao je reči zahvalnosti Moris Šerer.

Za razliku od njih, Lidija Bogdan je bila sve lošije. Lečili su je u sanatorijumu Vračar. Beznadežno. Tri pršljena slomljena, kičmena moždina gotovo prekinuta. Došlo je i do trovanja krvi. Ali mogla je da govori.

– Bilo je strašno. Brdo je bivalo sve veće i veće, pa onda udar po vratu. A moj mali Žorž leži bolestan u Beču… Kada će on doći? Njega da vidim, onda mogu da umrem – bilo je poslednje što je kazala.

A svome sinu je majka i krenula iz Bukurešta… Trebalo je da se po sletanju u Beograd ukrca na drugi avion za Beč pošto nije postojala direktna linija iz Bukuešta za prestonicu Austrije.

Nadali su se lekari da će izdržati barem dok ne stignu knez Anri Bogdan i mali Žorž. Posle operacije koja je trajala tri sata, pala je u nesvest.

Tog popodneva zaustavio se dvorski automobil ispred ulaza. U sanatorijum je ušla kraljica Marija Karađorđević da vidi svoju drugaricu iz detinjstva. Nosila je veliki buket. Lidija je nakratko otvorila oči i preko bledog lica prešao je blagi osmeh. Malo potom se kraljica tiho povukla.
Više nije dolazila k svesti. 

Tog trećeg dana po nesreći kada je skazaljka sata stala na četiri minuta do četiri mlada rumunska kneginja je preminula. Imala je 30 godina. Nije dočekala da vidi sina poslednji put.

I njena majka je bila iste dobi kada je umrla, a njoj samo dve tada. Odgajio ju je otac, profesor univerziteta u Bukureštu. Završila je slikarsku školu u Francuskoj, izlagala po Rumuniji. Tamo neke ’23. udala se za kneza Anriju, diplomatu. Bila je poznata sportistkinja, a posebno se isticala na viteškim turnirima u jahanju. Godinu i po pre tragedije postala je prva žena koja je preplivala jezero Spagovu kraj Bukurešta, sama, bez pratnje.

Kneginjino telo je balsamovano i preneseno u Vaznesenjsku crkvu, a odatle je praćeno tužnom povorkom spušteno do lađe kojom je otplovilo za domovinu na večni počinak.

Svega nekoliko meseci kasnije, u jesen te iste godine, aviokompanija CIDNA će se sa još tri francuske kompanije udružiti i formirati Air France, jednog od danas najvećih i najpoznatijih svetskih avio prevoznika.