Danas je zahvaljujući jednoj tužnoj pesmi Zdravka Čolića “Ona spava”, svima poznata strašna sudbina učenice Milice Kostić iz Kruševca koja se bacila u smrt sa 11. sprata solitera da bi spasila čast od grupe silovatelja. Taj jezivi događaj desio se 2. septembra 1974. godine.
Međutim, potpuno je nepoznato da se identičan događaj desio i u Beogradu, i to iste godine!
5. marta 1974. sa četvrtog sprata Drugog paviljona Studentskog grada na Novom Beogradu u smrt se otisnula mlada studentkinja Livija Balnožan da ne bi bila silovana.
O ovoj mučeničkoj smrti devojke kojoj je čast bila uzvišenija od samog života malo se pisalo i u vreme kada se tragedija desila. Novine su kratko izveštavale i, iz razloga koji tek sa ove distance jasno mogu da se naslute, gledajući širu sliku svega što se u to vreme dešavalo u Studentskom gradu, ova smrt mlade nevine devojke brzo je bila “gurnuta pod tepih”
Naš portal je nedavno pisao o teroru i nasilju koje je grupa siledžija, neshvatljivo zaštićenih od tadašnjih “struktura” rodbinski i ko zna kojim mutnim vezama, sprovodila godinama nad mirnim i marljivim studentima iz cele zemlje koji su u Beograd došli da se obrazuju. U tom tekstu dotakli smo se i smrti Liviji Balnožan, ali tek naknadnim istraživanjem po starim arhivama sklopili smo uznemirujuću sliku o ovoj prvoj žrtvi seksualnog nasilja koja je morala da strada da ne bi bila ponižena, mučena i zauvek traumirana.
Skokom na beton Livija Balnožan se tog 5. marta 1974. godine najskupljom cenom spasila od nasilja izvesnog Milorada Simovića koji je u sobi 651 nasrnuo da je brutalno siluje. Gotovo svi detalji tragedije, međutim, i pored upornog traganja i do danas su ostali pod velom misterije.
Mnogi studenti tvrdili su tada da se ovaj strašni događaj u pomenutoj sobi mogao i očekivati. U njoj je bio štab “akademskog” podzemlja. To je bila “gajba” glavnog ideologa i šefa družine Zeke Pećanca, glave grupe koji je bio na glasu po siledžijstvu (ubijen 1994. godine)
Vrlo je kontroverzno da dežurni istražni sudija Dušan Radetić te noći uopšte nije bio na uviđaju, a to nije učinio ni njegov kolega zamenik okružnog tužioca Radoš Stanojević.
Tvrdili su da ih o događaju niko nije obavestio i da je verovatno sve u rukama policije, ali i u policiji su bili podigli zid ćutanja.
Novinari “Večernjih novosti” pisali su te 1974. da se prema njihovim saznanjima “na slučaju radi i da se istraga vodi“. Prošlo je 47 godina, a da glavni vinovnik – Milorad Simović “Miško”, nije bio ni okrivljen niti osuđen za ovu smrt.
Simović je bio formalni student prve godine Poljoprivrednog fakulteta. Njegovog imena, međutim, nije bilo u zvaničnoj kartoteci stanara Studentskog grada. U sobi 651 živeo je ilegalno, prijatelji iz Peći primili su ga “na konak”.
“Godinama nas muče ilegalci” govorio je nakon tragedije je Vlado Kovačević, tadašnji upravnik Drugog paviljonaa. “Kontrolišemo stanare, ali nas ilegalci redovno izbegavaju“.
Jednostavno raznorazni studentski klanovi upravljali su sedamdesetih godina Studenjakom, a da im uprava nije mogla ili htela ama baš ništa. Za njih oni zvanično nisu ni postojali, iako su tu živeli i hranili se sa ostalima u studenskoj menzi.
Od brucoša do najstarijeg studenta svi su znali da je Simović opsedao Liviju. Koleginice nesrećne devojke pričale su da je tog dana oko 18 časova u njihovu sobu u Trećem paviljonu došao Simović i pozvao njihovu Liliku, a ona je izašla.
Kada su reporteri “Novosti” došli sutradan nakon tragedije ispred sobe 651 stajala su petorica mladića, jedan je zaključavao vrata:
Nemamo šta da vam kažemo, nismo bili u sobi kada se tragedija dogodila – rekao je jedan od njih, dok su ostali ćutali.
Interesantno je da su oni bez problema koristli sobu u kojoj se dogodio zločin, a, kako su govorili ostali stanari, glavni svedok smrti studentkinje Balnožan bio je pušten na slobodu pre nego što je istražna komisija pregledala sobu u kojoj se drama odigrala.
Poslednje popodne Livija je provela sa prijateljima u svojoj sobi. Apsolvent Prirodno-matematičkog fakulteta N. K. je drhtavim glasom objasnio novinarima da je bila raspoložena i da je pričala o “Klubu M” gde je provela prethodno veče. Simovića uopšte nije pominjala.
Vest o smrti Livije Balnožan potresla je tog marta Banatsko Novo Selo. Ova 22-godišnja studentkinja Više defektološke škole, ćerka Angeline i Trajana Balnožan, bila je poznata u rodnom mestu kao primerna devojka i aktivna omladinka. Osmogodišnju školu je završila u selu sa odličnim uspehom, kao i Učiteljsku školu u Vršcu.
Livija je volela muziku – pričala je tada Ana Omorjan, prva učiteljica nastradale studentkinje. – I kasnije kada je pošla u Učiteljsku školu dolazila je kod nas i osnovcima davala časove iz muzičkog.
Iako već nekoliko godina pre tragedije nije živela u selu Livija je bila jedna od najaktivnijih omladinki. Prema svom vršnjaku i bratu od tetke Trajanu Lazaru, Livija nije imala nikakvih tajni, ali Simovića nije pominjala.
Sve mi je poveravala. Bila je vesela i nasmejana. U subotu je došla kući i pomagala roditeljima u poslu. Izlazili smo zajedno i odlazili na igranke. Volela je umetnost – pričao je Trajan.
Poverenje u Miodraga Simovića koštalo je Liviju života. Da bi se spasila napadača skočila je sa četvrtog sprata u Drugom paviljonu Studentskog grada. Teško povređena prebačena je u Zemunsku bolnicu gde je odmah ujutru preminula, a nasilnik je tek onda uhapšen.
Simović je pozvao Liviju sa kojom se navodno “zabavljao nekoliko dana”, kako je tvrdio, da dođe kod njega u sobu na proslavu rođendana. Obećao je da će se skupiti pristojno društvo, slušaće ploče, a onda će se razići. Ništa ne sumnjajući Livija je oko 19 časova zakucala na vrata sobe 651. Iznenadila se kada je umesto pune sobe gostiju videla samo njega i još jednog mladića ali je on rekao da će ostali ubrzo doći.
Malo kasnije drugi mladić je otišao, a u sobi su ostali samo Livija i Simović. Ovaj je odmah zaključao vrata i počeo da napada devojku. Iznenađena, pokušala je da se brani prvo rečima, a kada je počeo da je tuče dozivala je u pomoć. Pošto se niko nije odazvao, Simović se osilio i nasrnuo još bezobzirnije. Kada je videla da nema spasa, devojka je polunaga istrčala na terasu nadajući se da će siledžija da ustukne.
On je bez obzira na javnost pojurio za njom, a ona je izbezumljena preskočila ogradu. Odjeknuo je krik, a onda se sve utišalo.
Trojica studenata iz susednog paviljona čuli su vrisak kada su prolazili na večeru. Odmah su dotrčali na mesto nesreće i videli stravičnu sliku.
Devojka je ležala na betonu pored doma. Zaustavili su prvi auto i prevezli je u Zemunsku bolnicu. Lekari su konstatovali povrede koje se ne preživljavaju – teški prelomi, traume po celom telu i masivno unutrašnje krvarenje. Nesrećna Livija je sahranjena u svom rodnom Banatskom Novom Selu pod spomenikom od belog mermera..
Kaldrma.rs se duboko zahvaljuje čitaocima Jonelu Čebzanu i Marku Dovedenu iz Banatskog Novog Sela koji su nam se javili posle objavljivanja članka i poslali nam fotografiju Livije Balnožan.
Beogradske priče – Ljudi, ulice, trotoari, prolazi, sudbine…
