Prvo beogradsko čudo tehnike – automat

Zamislite sreću u očima bosonogog deteta s kraja grada, negde sa Čubure, koje je dobilo dinar od mame i potrčalo prašnjavom ulicom do neke kafanice. A, ispred kafanice – magična mašina, ma – najslađa, a istovremeno intrigantna, moderna i čudesna.

Ubacilo je dinar i izabralo jednu od četiri vrste slatkiša koji su u njoj bili.

Bombonica je iskočila, a sreći u očima nema kraja. Uspelo je, “magija” radi, a mašina nije “pojela” njegov dinar.

Takva slika može živo da se zamisli u Beogradu davne 1928. godine!

U vreme kada se grad modernizovao, a još ni semafore nije imao, ni pešačke prelaze, govornice, već ste od mobilijara mogli da vidite možda tek poneko poštansko sanduče – pojavilo se stotinak ovakvih mašina za slatkiše.

Ih! Pa moglo je za taj dinar sigurno da se kupi i nešto slađe, veće, kod poslastičara. Ali, čudo tehnike koje samo izbacuje slatkiš koji preko dugmića vi izaberete, bilo je revolucija i odlična reklama za UNION, preteču “Kraša”, koji je tako plasirao svoje tri vrste bombonice i jednu vrstu čokoladice.

Možda su se poslastičari nervirali, trljali ruke od besa, umesto od posla, a dućandžije popreko gledale ove plave mašinerije, pa ih možda katkad i opsovali. “Šta je sad to, mašina da radi umesto nas”; “Draža im je ta limena kutija od našeg punog izloga!”.

A draža je, kako ne, stoji i mami. Ima nešto u ljudskoj psihologiji i odnosu prema mašinama. Da vi ubacite dinar, a da ono samo izađe, pa to kao da vas je nekako nagradilo, iako ste robu platili.

I još to učinite onako krišom, bez da vas vide prodavci, da im se javljate i da vas “ocinkare” kako ste od kusura kupili bombonicu… Slatkiš i izbor slatkiša bili bi samo vaša tajna i nesumnjivo je da su mnoga deca vapila za tim dinarom i zvukom (sigurno glasnim) koji mašina ispusti kada bombonu izbaci napolje.

Ni danas, posle skoro 100 godina, nismo se odrekli automata. Samo što sada ima mnogo više opcija, od kafe do sendviča. Ali, jedna muka ostala je ista, hoće da proguta pare, pa i da zaglavi. I ovaj moderan, a tek onaj iz 1928…

I ne samo to, nego je tu i narav srpska došla mašinama glave – ubacivali bi umesto tog dinarčića šta bi stigli, samo da prevare nekako ovo čudo i dobiju gratis čokoladicu. Nije lako odoleti.

Ubaciti škart od kovača, šta mašina zna šta je dinar a šta obična kovana pločica! Pa neko drvce, neki komadić metala iz starog sata… I automati su tako počeli malo po malo da zadaju muke Beograđanima.

Zamislite tu tugu bosonogog dečaka koji bi prišao, a automat bio zaglavljen. Mogao je samo da ga gleda. Ili, zamislite tu sreću ako ipak, još radi.

Bilo je stotine ovakvih mašina, naravno, što bliže školama i kafanama, šetalištima… Posle su se pojavile i u predgrađima. Ali, nije im bilo suđeno da dugo traju.

Em što su ih ljudi kvarili, em što je i njihov održavanje koštalo. A bila je i loša ekonomska situacija, inflacija. Firma nije više mogla da misli o automatima, a Krašove čokoladice kupovale su se u dućanima.

Ipak, ovi automati ostali su jedna uspomena koju su sačuvale, pre svega, stare slike beogradske.

Oni su bili simbol industrijalizacije, dobre reklame, napretka tehnike. Brzo su nestali, ali koncept je bio pun pogodak, jer koliko je samo kafa ispijeno na raznim automatima posle Drugog svetskog rata, u hodnicima radnih kolektiva, bolnicama, školama. A onda i slatkiša, slaniša, sokova…

U svetu je to sa automatima bilo još razvijenije – karte za prevoz, novine, gotovo sve je moglo da se kupuje na automatima, dok su se kod nas oni nekako vezali za hodnike preduzeća, gde i danas uglavnom obitavaju, a oko njih se vrzmaju ljudi u trenucima predaha.

Ali, korak po korak, i od “automatizacije” iz 1928. koja nas je toliko fascinirala, danas smo stigli do digitalizacije i potpuno novih pristupa svakodnevnom životu. Ipak, možda je jedan stvar ostala ista: slatko čuđenje pred nepoznatim koje treba da nam brzo isporuči toliko toga.