Prvi pokušaj da Beograd dobije letnju pozornicu datira još od 1842, iz
vremena i Teatra na Đumruku.
Ovo naše prvo državno pozorište bilo je
smešteno u jednom delu tadašnje beogradske carinarnice, u Кarađorđevoj ulici, na Savskom pristaništu.
Za pozorišnu dvoranu bio je adaptiran jedan veliki magacin, u koji su ugrađena sedišta i, čak, par loža.
Ova sala je u prvo vreme mogla
da odgovori potrebama pozorišta koje je tek stvaralo svoju publiku. Međutim, kako je interesovanje Beograđana za pozorište bivalo sve veće, te prostorije nisu mogle da prime sve one koji su želeli da gledaju pozorišne predstave.
To se događalo naročito prilikom prikazivanja komada iz naše
narodne istorije, što je dovodilo i do javnih protesta.
Pored skučenog i neudobnog prostora, ova dvorana je, prema jednom
izveštaju iz toga doba, imala i tu nezgodu, što se u drugom delu đumrukane nalazio magacin koža koje nisu baš širile najugodniji miris.
Imajući sve to u vidu, ondašnje prosvetne vlasti su ozbiljno pomišljale da se formalni teatar sazida, a za to je bila zainteresovana i sama kneginja Ljubica, koja je gotovo svaku predstavu u pozorištu posećivala.
Povodom toga u jednom tadašnjem saopštenju kaže se između ostalog, da je „Кnjaginja mati nakanila neku dvokatnu kuću, koja je za drugi cilj opredeljena bila i još sasvim sagrađena nije, opštini pokloniti da se za teater obrati“.
Ali, dok pozorište ne stekne svoju zgradu, trebalo je za vreme toplih letnjih dana izaći s pozorištem negde izvan zagušljivih i teskobnih prostorija
Đumruka i pružiti gledaocima prijatnije uživanje u pozorišnim predstavama.
Zbog toga je „Popečiteljstvo prosveštenija“ (ministararvo prosvete) odlučilo da se sagradi – prva letnja pozornica.
Prema jednoj vesti od 16. aprila 1842. godine bilo je „već naznačeno mesto gde će se arena graditi u kojoj će se leti pod vedrim nebom predstavljenija davati“.
Gde se to mesto nalazilo danas nije poznato.
Međutim, usled političkih trzavica i nemira u zemlji Beograd nije tada dobio letnju pozornicu, nego je čak, prilikom promene dinastije kada su na vlast došli Karađorđevići, ukinuli su i samo pozorište!
Posle smirivanja i sređivanja političkih prilika u zemlji, prvih meseci u
1843. godini, Ljubomir Jovanović, učitelj i bivši glumac “Suštestovavšeg Srbskog teatra“ u želji da u Beogradu obnovi pozorišni život, sastavio je jednu pozorišnu trupu.
Prve predstave ove družine trebalo je da se održe na Uskrs te godine. Кako Jovanović nije imao na raspolaganju podesne prostorije on je podigao letnju pozornicu u bašti Velike pivare, koja se zvala još i Кneževa pivara, a nalazila se na uglu današnje Balkanske i Gepratove ulice.
Da bi pozorište moglo neometano da radi, Jovanović je uputio 21. marta knezu Aleksandru Karađorđeviću, “prozbu i smotrenju Letnjeg — Teatra — Arene” koju je želeo po njegovom odobrenju da otvori.
Ali, kako ovo pozorište nije raspolagalo ni potrebnom pozorišnom garderobom ni dekoracijama, Jovanović je jednom drugom molbom zamolio Ministarstvo prosvete da mu stavi na raspolaganje dekoracije, garderobu i druge stvari koje su ostale iza Teatra na Đumruku, a koje su se u to vreme nalazile još pod staranjem tog ministarstva.
Кneževa kancelarija je Jovanovićevu molbu poslala Ministarstvu prosvete.
Na obe ove molbe nije doneto nikakvo rešenje, već je u delovodnom protokolu “Popečiteljstva prosveštenija“ napisano:”Ad akta”.
Tako je propao pokušaj od pre 170 godina da Beograd dobije svoju prvu letnju pozornicu.
Ali, mesto koje su glumci videli kao idealno za izvođenje svojih komada tokom vrelih letnjih meseci, ipak će postati pozornica, doduše, za jedan istorijski događaj velike važnosti.
Baš tu je 15 godina nakon molbe glumaca da im napravi pozorište, na koju se osiono oglušio, održana Svetoandrejska skupština koja je zauvek proterala Kneza Aleksandra Karađorđevića sa vlasti i iz Srbije, i vratila na presto Kneza Miloša Velikog. Neće proći dugo, a njegov naslednik, Knez Mihailo Obrenović će pokrenuti izgradnju velikog Narodnog pozorišta koje krasi Beograd i danas.
Beogradske priče – Ljudi, ulice, trotoari, prolazi, sudbine…
