NAJNOVIJE
Top

Potkraj avgusta 1938. u Beogradu je održana jedna nesvakidašnja skupština u Sali Inženjerske komore koja nije baš imala veze sa inženjerstvom. Ali je bila izuzetno važna. I teskobna…

Okupile su se majke vanbračne dece tražeći da se izjednače „legalna“ i „nelegalna“ deca! Sala je bila puna. Većma devojke, žene, starice, bilo i trudnica. Tek pokoji muškarac došao je da im da podršku.

U prvim redovima sedele su starije žene, povezanih marama, iza njih lepo obučene mlađe dame u haljinama i cipelama sa potplatama od plute.

Za govornicu je izašla Dara Pavlović, organizator sabora i nekoliko trenutaka netremice gledala u prisutne iščekujući da se žamor stiša i da svi mogu čuti ono što im želi reći.

Evo, usudila se jedna žena da sazove ovaj zbor majki vanbračne dece i da vam kaže svoje jade, jade koji i vas tište, da stane pred mnogo očiju i da kaže, bez srama i poniženja, da je i ona jedna od onih na koje se blatom bacaju! – kazala je Dara:

Ja sam majka vanbračnoga deteta koje volim više nego očinji vid i radi kojega se ne stidim pred svetom!

Prekinuo ju je glasan aplauz i povici odobravanja iz dupke pune sale. Nošena emocijama Dara je nastavila:

Zar može biti razlike međ’ decom?! Zar može biti legalnog i nelegalnog donošenja na svet jednog bića koje se voli, koje živi, koje postaje građanin i vojnik?! Nas su osudili da večito nosimo žig na sebi!

Naglasila je da su majke vanbračne dece osećajući svoj teški položaj i nepravednu osudu gotovo spremne da se pomire sa tim da ih treba kazniti.

Ali zar se sme dozvoliti da naša deca, koja se ne razlikuju od druge dece, budu pod sramotom i van zakona?!

U sali uzdasi.

Ima nas mnogo koje isto mislimo. Ima muškaraca koji će stati pred nas i založiti se da dobijemo ono što tražimo, a to je da se deca naša, vanbračna deca, izjednače sa decom iz braka.

Ponovo se prolomio aplauz. Dara je zastala, sačekala i da poslednja ruka lupi o ruku i ispričala priču o jednoj Mariji.

Bila je iz Češke. Živela je u Beogradu. Ulepšavala je nokte ljubaznoj gospodi. Onda je jednog dana došao jedan koji je lepo pričao. Marija je morala da ide u Prag i da tamo rodi.. Sada je njena devojčica velika. Ima šest godina. Njena majka mi piše: „Dobra gospođo, ja sam u teškom položaju. On neće ni da čuje za nas. Dete nije kršteno. Šta da radim?“. Mnogo je takvih Marija na ovome svetu, dodala je Pavlovićeva. Zavedene, pa ostavljene da se prstom upire u njih. Neke silovane, a zlotvori nikada kažnjeni.

Nažalost, beležena su i samoubistva jer nisu mogle da podnesu osudu društva i skaradne komentare što su zatrudnele ili rodile, a da ime oca deteta nije u državnim papirima zavedeno.

Mi ćemo se postarati da Marija iz Praga dođe u Beograd. Primićemo je i ne bi trebalo da se stidi svoje devojčice. Taj čovek koji je napustio Mariju kažu da je veliki gospodin

Poluglasan šapat iz prvih redova je prekinuo njeno izlaganje.

Moj je bio doktor prava, pa ništa – kazala je mlada žena jednoj do sebe, a ova joj odgovorila:

Moj je svršio Eksportnu akademiju i… I ništa.

Dara, telefonistkinja Francusko-srpske banke, je koji mesec pre ovog važnog govora osnovala Dobrotvorno društvo „Nezaštićena majka i dete“. Članice su bile ne samo samohrane majke, već i udate žene koje je tištila nepravda prema vanbračnoj deci. Simbol društva je bilo crveno srce sa slomljenom ljubičicom u njemu.

Mnoge su majke ostavljene i prognane, padale nisko, a svet je u njima gledao nemoralne stvorove. Moramo da se borimo za prava svoje dece, a kada našoj deci bude bolje – biće i nama majkama!

Bila je to prilika da se čuje njihov glas svih tih devojaka, žena, da izađu u javnost uzdignutih glava, da ne daju zlima da rečju „kopile“ zadaju bol njihovim mališanima…

Trebalo je još godina da prođe od tada da bi ta deca imala ista zakonska prava.

A u smiraj avgusta te 1938. na pločnicima ispred ulaza u salu dugo su pod svetlima uličnih lampi stajale grupice majki vanbračne dece i žene koje su došle da ih podrže prenoseći impresije sa značajnog zbora ne skrivajući nadu da je ta noć pokrenula bolje dane.