Prebijanje britanskog konzula na Kalemegdanu

Napušteni, zagađeni, u korov obrastao, Кalemegdan je u 19. veku bio zabranjeni deo grada za stanovnike Beograda, izuzimajući one koji su bili Turci i kojima osmanska posada beogradske tvrđave nije branila da se tuda šetaju.

Međutim, već pedesetih godina 19. veka i Srbi počinju da šetaju Кalemegdanom, ali izbegavajući približavanje gradskim bedemima.

Jer, odatle su turski stražari Nizami, na njih besno vikali i preteći im mlatarali puškama, nezadovoljni što se raja toliko oslobodila da već šeta Кalemegdanom, što ranije niko nije mogao ni da sanja.

Razmišljajući baš o tom nekadašnjem slavnom dobu, nizam Esad Memeti, koji je iz rodnog grada Elbasana (danas u Albaniji) došao da služi sultanu čak ovde, na ušću Save u Dunav, odjednom ugleda da se neki rajetin, evropski obučen, drznuo da šeta duž samog bedema, pa povika, koliko god je mogao:,,Beži odatle, stoko srpska!”

Ali kako se opomenuti rajetin nije ni osvrnuo na njegove reči. Esad je zatim pozvao jednog kolegu da ga zameni na stražarskom mestu, zgrabio je bajonet, skočio sa bedema, priskočio prestupniku i počeo da ga besno udara.

Iznenađen napadom, braneći se nespretno od udaraca besnog nizama, neoprezni šetač poče da viče na lošem srpskom jeziku: „Ja, Ingliš….ja, konzul… ja tebe tušiti paša”.

Ne obraćajući pažnju na ove reči. Esad je svoju žrtvu oborio na zemlju i počeo da ga gazi uz živo navijanje svojih drugova koji su se u međuvremenu okupili na bedemu i hrabrili ga borbenim povicima.

Beogradski trgovac Molerović, koji se u to vreme šetao malo dalje, priskočio je da pomogne zlosrećnom Englezu, jer to je zaista bio britanski konzul Tomas Grenije de Fonblank (službovao u Srbiji od 1842 do 1859. kao drugi po redu britanski konzul od uspostavljanja odnosa).

Ali pomahnitali stražar je tada ostavio Fonblanka i navalio na Molerovića koji je pobegao sa bojišta razbijenog nosa i s jednim zubom manje.

A Esad, razjaren što mu je Molerović umakao, vratio se Fonblanku i nastavio da ga bije tako žestoko, da je ovaj zaboravio i ko je i šta je, i počeo je da zapomaže na sav glas.

Ta kuknjava privukla je jednu grupu đaka, pa je 15-godišnji gimnazijalac Milan Nedeljković, seljački sin iz okoline Кruševca, dograbio jednu kamenicu i bacio je precizno na turskog nizama. Pogođen u slepoočnicu, pao je na zemlju. Ohrabren ovim uspehom, Milan je priskočio i počeo da gazi Esada baš onako kao što je ovaj dotle gazio Engleza.

Videvši ovo, ostali nizami poskakali su sa bedema i jurnuli za đacima, koji su im umakli u krivudavim sokacima, tadašnjeg Zereka, a Fonblank je iskoristio tu priliku da im pobegne.

Кonzul Fonblank nije bio omiljen među Beograđanima, bili oni Srbi, Turci, Cincari ili Bugari (beogradski Jevreji držali su se u tom pogledu neutralno) pošto se svuda i u svakoj prilici isticao kao prijatelj Turaka i ometao sve pokušaje da se Beograd što pre oslobodi turske posade.

Uprkos tome Molerović, Milan Nedeljković i ostali učesnici u odbrani Fonblanka od razbesnelog nizama slavljeni su kao junaci dana, pošto se kod još naivnog beogradskog stanovništva odnekud javilo nekakvo verovanje da će posle ovog slučaja Engleska promeniti svoju politiku i pridružiti se, najzad, Francuskoj i Rusiji u njihovim nastojanjima da se porobljeni balkanski narodi što pre oslobode osmanlijske vladavine.

Što se tiče Turaka, oni su olako zaboravili sve usluge koje im je činno Fonblank posle ovog događaja, počeli su otvoreno da mu prete, što ga je primoralo da pored protesta podnetog istog dana (27. maja 1858.) turskom paši, uputi i molbu tadašnjem popečatelju (ministru) unutrašnjih dela Iliji Garšaninu da mu stavi na raspoloženje rojtu (četu) srpskih vojnika da čuvaju njega i njegov konzulat od eventualnog napada beogradskih Turaka.

Garašanin je, međutim, odbio da za zaštitu britanskog konzulata odredi vojsku, ali je Fonblanku stavio na raspolaganje tri žandara da njega i njegov konzulat brane od njegovih dojučerašnjih dragih prijatelja.

Napad beogradskih Turaka, uglavnom trgovaca i zanatlija, na britanski konzulat desio se zaista, i to veoma nrzo, već u petak 30. maja. Uz psovke i viku, oni su navalili na banderu koja je stajala pred konzulatom i na kojoj se vijorila britanska zastava, rešeni da zastavu skinu. U tome ih je sprečila intervencija nekoliko srpskih policajaca.

I sam ozlojeđen takvim razvojem događaja beogradski muhafiz Osman-paša zamolio je Iliju Garašanina da preduzme potrebne mere da se ovakve stvari ne bi više događale.

To je dalo Garašaninu mogućnost da pred britanski konzulat, oko famozne bandere, dovede srpske vojnike, a njihova pojava na tom mestu i sa takvim zadatkom dala je još više podstreka očekivanjima da će pitanje daljeg boravka turske oružane sile u beogradskoj tvrđavi biti najzad rešeno, a beogradskom stanovništvu bi se ostvarila davnašnja želja.

Sve se na kraju završilo po onoj staroj izreci. ,,Tresla se gora rodio se miš“. Osman-paša se izvinio Fonblanku, pa je time ovaj ,,Кalemegdanski diplomatski incident” likvidiran. Кonzul Fonblank je, ipak, još kratko ostao u Beogradu, odakle je i dalje zastupao tezu da taj grad treba ostaviti Turcima kao uporište za odbranu teritorije otomanske imperije od ruskog ugrožavanja.

I zato što se Fonblank nije promenio, oni Srbi koji su ga odbranili od batina razbesnelog turskog nizama ubrzo su se pokajali što su to učinili, što Esada nisu, pustili da ga prebije do mile volje.

Ipak, ovaj incident je imao nesrećan epilog: ubrzo nakon napada, Fonblank je napustio Beograd i naglo preminuo, najverovatnije od posledica prebijanja. Gde je život dalje odveo siledžiju iz Elbasana, Esada Memetija, i da li mu je “snajperski” pogodak kamenom u glavu đaka Milana Nedeljkovića takođe skratio život – istorija nije zabeležila.