Jedan od centralnih projekata uređenja prestonice nove države Srba, Hrvata i Slovenaca posle 1918. bila je – Avala. Srušena je tako bila već zarušena turska karaula da bi se na njenom mestu podigao velelepni spomenik Neznanom junaku, svojevrsni hram pobede, sveto mesto koje je trebalo da poveže sve stanovnike kraljevine, bez obzira na veru.
Ali, takvo mesto, nova turistička tačka, nije moglo da se zamisli bez dobrog hotela. I to ne tek tako neke obične zgrade za prenoćište. Na Avali je podignut velepni hotel, skoro jedan vek omiljeno mesto generacijama Beograđana, i jedan od simbola najbliže beogradske planine, mada nekako skrajnut i nepravedno zaboravljen.
Novi hotel, završen neposredno pred uzbudljivu deceniju 1930-tih, kada je Beograd isijavao energiju prave prestonice i centra društvenog života, predstavljao je pravi mali dvor, mesto za balove, proslave, veselja tadašnje klase bogatih, ali i ne samo njih. Do Avale se dolazilo na pešačke ture, izlete, skijanje… autobusima, biciklima, čak i vozom do Resnika.
Izgled hotela svojom stepenastom srukturom simbolizovao je planinu, ali i uspon na njen najvažniji deo – tada tek podignuti Spomenik neznanom junaku.
Hotel je tada imao samo dva sprata, ali delovao je mnogo veće i monumentalnije. Stil nije bio puki modernistički – suptilno i svedeno u njega su utkani elementi tada popularnog srpsko-vizantijskog stila.
Autor ovog zdanja koje je danas nažalost zaboravljeno i daleko od svog starog sjaja bio je ruski arhitekta Viktor Viktorovič Lukomski, koji je projektovao i zgradu Patrijaršije.
Jasna je sličnost ova dva objekta, naročito kada je u pitanju kombinovanje krajnje modernih oštrih ivica i tradicionalnih elemenata lukova i reljefa.
Hotel krase i dve sfinge od veštačkog kamena vajara Vladimira Zagorodnjuka.
Ovaj hotel bio je državni projekat i kao takav u nadležnosti Ministarstva šumarstva i vodoprivrede Kraljevine Jugoslavije, što uverljivo govori o njegovom značaju od prvog dana.
Smatra se jednim od vodećih ostvarenja u opusu arhitekte Viktora Lukomskog.
Ovde su noćile i delegacije koje su posećivale jedan od ključnih spomenika jugoslovenske kraljevine.
A voleli su Beograđani da odlaze na Avalu, baš kao i u druge parkove u okolini. Velegrad je bio još pitom, daleko od bučnog megalopolisa kakav danas poznajemo, ali cenila se priroda. Činjenica je da je jedna od prve tri tramvajske linije pošla ka Topčideru, a jedna od prvih autobuskih čak do Avale.
Mora da je bio pravoi doživljaj jedne beogradske porodice da se otisne u gustu šumu, ipak podalje od grada, na planinu koja je njegova svojevrsna svetinja. Avala, to nije samo priroda, to je neodvojivi simbol Beograda.
Nažalost, u rasulu koje je vladalo u dekadi devedesetih i neposredno posle 2000. godine, hotel je nestručno nadzidan, bahatošću jednog od tadašnjih privatnih zakupaca. Do dana današnjeg ovaj arhitektonski i istorijski biser Avale nikada više nije povratio svoj nekadašnji sjaj.
Beogradske priče – Ljudi, ulice, trotoari, prolazi, sudbine…
