Plan hrvatsko-srpske bande okončan na Terazijama

Pravljenje lažnog novca, srebrnog, a naročito banknota, pre Drugog svetskog rata bio je posao rezervisan samo za, kako su se takvi kriminalci nazivali u javnosti – hohštaplere.

Prema pisanju “Politike” iz oktobra 1939. falsifikovanjem novčanica u raznim zemljama bavili su se samo najspremniji, a oni su bili vični da u svoje malverzacije uvuku i one sa stručnim znanjem kako bi uspešno napravili lažni papirni novac.

Za ovu vrstu kriminala bilo je neophodno i posedovanje prilične količine pravog novca kako bi se nabavile mašine, specijalne boje i hartije, klišei i drugi pribor.

Ovo nije bio posao za sitne kriminalce, već su njime mogle da se bave samo dobrostojeće varalice, ili oni koji imaju finansijere. Zato je ova vrsta “biznisa” usled odsustva navedenih faktora, dugo zaobilazila Beograd, sve do jednog neverovatno tupavog pokušaja izvedenog oktobarskog dana 1939. godine.

Daleko od prestonice tadašnje Kraljevine Jugoslavije, u jednom selu u blizini Zagreba, živeo je seljak koji je odlučio da se, iako neuk i nepismen, upusti u ovaj kriminalni posao.

Njegovo ime bilo je Florijan Štih i imao je neverovatan talenat za crtanje i slaganje boja. On je primitivnim alatom, po svemu sudeći perom i tušem, uspeo da napravi novčanicu od 500 dinara, a prvi primerak je, usled porodičnih okolnosti, pokušao da proturi – u Beograd.

Seljački umetnik je pre nego je počeo da se bavi falsifikovanjem novčanica pravio vašarske slike i bavio se crtanjem raznih predmeta.

Izrađivao je i karte za igranje koje je sam crtao, ali je vrlo brzo shvatio da mu ovaj posao ne donosi neku zaradu. Tada je nabavio veću količinu tvrde hartije poput one od koje se pravio državni novac i počeo da proučava kako da se obogati falsifikovanjem.

Najpre je na papiru za impregnaciju nacrtao banknotu, malo je obojio i pokušao da je pusti u promet.

Najpogodnije tlo za to bio mu je veliki grad. Setio se svog šuraka besposličara, Vladimira Đorđevića. On je sa Florijanovom sestrom Magdalenom živeo u trošnoj udžerici u Jatagan mali, gradskoj faveli gde je bilo kriminala u skoro svim oblicima.

Posrednik u prljavoj raboti bio je izvesni Nikola Medić, njegov prijatelj koji je trebalo u Beogradu da pronađe rasturača falsifikovanog novca.

Vrlo brzo pošto je doputovao u prestonicu došao je kod šuraka i skovali su plan.

S obzirom da Medić nije uspeo da im obezbedi rasturača, najverovatnije usled tragično lošeg falsifikata, jedini koga su mogli da nagovore za “posao” bila je Đorđevićeva žena, Florijanova sestra Magdalena.

Verovali su da njena pojava deluje najpogodnije da pokuša da proturi falsifikovane novčanice od pet stotina dinara, i da neće izazvati sumnju.

Ali, već prilikom prvog pokušaja da kupi neke sitnice u dućanu “Tata” na samim Terazijama, nije uspela. Falsifikat je bio toliko loše urađen da je prodavačica to odmah primetila i diskretno pozvala policiju koja je u radnji uhapsila Magdalenu.

Ona je najpre pokušavala da se odbrani kako je novčanicu dobila u drugoj radnji, ali je onda sve priznala.

Zagorski umetnik je bio razotkriven pre nego je i ušao u pravi kriminalni biznis.

Islednici su vrlo brzo pohapsili i sve ostale učesnike operacije – Đorđevića, Medića, Štiha, a verovali su da nijedna novčanica nije proturena u Beograd s obzirom da se falsifikat video i golim okom. Čak je i lažni vodeni žig bio jedna tragična mrlja usled primitivne izrade.

Dok se javnost zanimala detaljima ovog trapavog i glupog kriminala u brojnim člancima prestoničke štampe, čitava grupa je već bila osuđena i poslata ekspresno u zatvor u Požarevac.