“Pevačice ne smeju da namigivaju na publiku”

Do polovine 19. veka nije bilo dobre muzike po beogradskim kafanama, ali od tog vremena u njima se čuje novoosnovana građanska banda (orkestar).

Ona jє najčešće svirala u pivari (Кneževa pivara) ili u kafani Šopovićeva kupališta.

Ipak, već od 1852. godine stigla je u Beograd kafanska muzika iz Beča i Praga.

Tu je bilo mladih i lepih sviračica na harfi, koje su u Beogradu zvali harfenistice. Bilo je dosta Srba koji su uz satljik vina istinski uživali u sviranju ovih harfenistica i u gledanju finih ženskih prstiju, došlih iz Evrope.

U kafane sa ovom muzikom rado su svraćali pored Srba i Turci, najčešće oficiri iz Kalemegdanske tvrđave.

Jedno vreme u Beogradu je bilo mnogo harfenistica. Novine su objavljivale njihov dolazak i odlazak, gotovo uvek sa simpatijama. Grad je bio “Eldorado za ove muzikalne device”.

Za njima su u beogradske kafane stigli i svirači iz Vojvodine, pre nego što su počeli da dolaze iz same Srbije.

Čuveni svirači iz Jagodine i Šapca pojavili su se u Beogradu tek posle 1880. godine.

Mija iz Jagodine nazvan Mija Slavuj, nije hteo nikako da dođe diližansom, već je čekao jesen 1884.godine, da krene prvi voz na pruzi Beograd — Niš.

Stigao je sa celom svojom čuvenom družinom, u vagonu treće klase, i iznenadio sve Beograđane dotle nečuvenim sviranjem.

On je uneo u beogradske kafane svoj specijalni solo, Mijin solo ili jagodinski solo, slavujevu pesmu, koja je odjekivala s najtanje žice violine.

Beogradske novine hvalile su zasluženo ,Miju Slavuja”, ali u to vreme stižu u Beograd i turski svirači sa trbušnim igračicama – čengijama. Oni su najčešće bili u kafani ,Majdan“, u Čika Ljubinoj ulici.

Posetioci ove kafane hvalili su se da su velike sevdalije i da je ovakva igra trbuhom nešto što Evropa, na žalost, nema.

Кrajem 19. veka još više se pevalo i sviralo po beogradskim kafanama. U nekima je bilo muzike i „iz jutra i uveče“.

Takva je bila stara pivara. Godine 1889. njen gostioničar naumio je, da od kafane, bašte i kur-salona stvori ni manje ni više nego akademiju srpske muzičke umetnosti.

„Male Novine“, su u proleće iste godine osam puta objavile njegov oglas u kome se kaže: „Jedna od prvih gostionica prvog reda (s baštom), namerna da zabavi svoje goste lepom srpskom pesmom, poziva sve srpske devojke od 14 do 20 godina, koje imaju lep prijatan glas, da se prijave radi pevanja“.

Stranci su tada još jednako navaljivali. Osvojili su tingl-tanglovima „Bulevar“, „Pozorišnu kafanu“ i zapretili novim prodiranjem.

Pevači naše pesme zaustavljaju najezdu stranaca. U najkritičnijem času pomažu im vlasti, koje određuju povećane takse za strane muzikante (tu su i oni ženski orkestri ili damen-kapele).

U isto vreme ukroćeni su i tingl-tanglovi, jer im je bila oduzeta jedna od glavnih privlačnih snaga.

Strogom naredbom vlasti, iz 1889. godine, a tačkom šestom, bilo je zabranjeno pojavljivanje pevačica u nepotpunom odelu (skoro nagih) i njihovo namigavanje na publiku.