Beogradska autobuska stanica, čuveni BAS, nije slučajno bila pozicionirana pokraj stare železničke stanice, jednom kad je napravljena, 21 godinu posle Drugog svetskog rata, 1966.
.Pri tom, odmah uz BAS nekada je bila i glavna “Lastina” stanica, a Karađoreva i Savska su imale nepodnošljivu “auru” glavnog saobraćajnog čvorišta međugradskog prevoza – i to u srcu Beograda.
Kada nisu tutnjali autobusi, u odlascima i dolascima, ovim ulicama je grmeo kamionski saobraćaj gde su “tamovi”, “fapovi”, “rabe” i ostali teški kamioni prevozili najkraćim putem robu iz savskih i dunavskih skladišta ka izlazu iz grada na Ibarskoj magistrali.
Osim ovih centralnih, u Beogradu postoji još nekoliko “stajališta”, mini autobuskih stanica, ustvari, poput Dunav stanice ili zemunskog Keja oslobođenja.
U međuvremenu je bilo i urbanističkih ideja da se broj ovih lokalnih stanica čak poveća ne bi li se tako rasteretio BAS. Međutim, na kraju je prevagnuo konačan i logičan plan da Beograd dobije jednu modernu autobusku stanicu na Novom Beogradu koja će obuhvatiti prigradski, međugradski, međunarodni saobraćaj, a zajedno s njima i vanlinijske turističke polaske čija se početna stanica nikada sa sigurnošću ne zna.
Kada se danas osvrnemo u ne tako davnu gradsku istoriju, ostaje pitanje šta je uopšte u međugradskom autobuskom prevozu prethodilo stvaranju jedinstvenog BAS-a?
Uvođenje autobuskih linija početkom 20. veka bilo je stihijsko i, više, eksperimentalno, a da ne govorimo da je tada to bio skuplji vid prevoza koji je morao, na sve to, i da se nosi sa ne tako dobrim putevima po Srbiji.
Voz je imao apsolutni primat u masovnom prevozu putnika, a od sredine dvadesetih godina 20. veka sve veći deo udela na tržištu prevoza putnika i robe preuzimali su – brodovi. Svaki grad koji se nalazio na Savi ili Dunavu imao je užurbanu luku sa pristaništem za redovne dnevne brodske linije, od Zemuna do Šapca i Smedereva.
Ali, uprkos tome što su šine donosila mirnu vožnju bez truckanja, a reke elegantnu plovidbu belim “lađama”, autobusi su sa protokom vremena i sve boljim modelima proizvođača, postali sve traženiji zbog svoje fleksibilnosti, da mogu da stanu gde god treba, i prime putnike i u najvećoj nedođiji, pa makar izgledali i kao onaj ovekovečen mnogo kasnije u kultnom filmu “Ko to tamo peva”!
Međugradski autobusi polazili su tako sa raznih lokacija u gradu, jer niko nije tada razmišljao da je Beogradu potrebno objedinjeno mesto za ovu vrstu transporta.
Zanimljivo je da je Zeleni venac još i pre izgradnje Novog Beograda bio viđen kao pogodno mesto za početnu stanicu, pa su se, tako, na njemu 1940. godine okretali autobusi za Valjevo, Koviljaču i Zvornik (jedna linija i jedan polazak), kao i za Lazarevac (dva polaska). Ovo su sve podaci sa džepnog reda vožnje “Putnika”.
Međutim, da je svaki prevoznik birao svoje pogodno mesto za polazak pokazuje i činjenica, za koju postoji i lepa fotografija kao svedočanstvo, da je autobus Beograd – Stepojevac – Lazarevac kretao i sa ugla ulica Despota Stefana i Braće Jugovića.
Za Avalu su autobusi kretali sa Slavije, a nedeljom je bilo čak 15 polazaka.
Autobus za Pančevo vozio je taktno, na svakih pola sata i to iz Ulice kneza Pavla – kod bašte Kolarac.
Postojala je još jedna stanica – kafana “Topola” na današnjem Trgu Nikole Pašića. Takođe, i na platou u Bulevaru kralja Aleksandra 7 napravljen je “terminus”. Otuda je moglo da se ide za Vrnjačku Banju preko Topole i Kragujevca, dva puta dnevno, kao i za Grocku i Smederevo, tri puta dnevno.
Ova poslednja okretnica je interesantna, budući da je u ovom delu grada sazidana i prava autobuska stanica koja je radila čak i posle posle rata.
Ova zidana stanica nalazila se tačno ispred Crkve svetog Marka na Tašmajdanu. Nije imala perone, ali jeste imala staničnu zgradu. Obična jednospratnica sa blago zakošenim krovom i bez ikakve dekoracije ružila je ovaj deo grada, a ispred nje su se tiskali putnici.
“Smedereevo, Grocka, još samo jedno mesto… Hajde gospođo. Nažalost, nema više” mogli su se sigurno čuti siloviti glasovi konduktera u vreme kada se o ozvučenju, mikrofonima i info tablama moglo samo maštati.
Ovo saobraćajno “rasulo” i haotičan raspored biće okončani sveopštom centralizacijom posle 1945. godine kada država gasi privatni prevoz i formira autobuska preduzeća.
Ubrzo nakon toga uslediće i izgradnja BAS-a, i sa tim poglavljem će čitav prostor Savamale od nekad gospodskog kraja preko noći postati ozloglašena “štajga“.
Eru “štajge” okončaće tek početak izgradnje novig dela grada “Beograda na vodi” u okviru koga su sa tog prostora izmeštene železnička i autubuska stanica.
Zaljubljenik u istoriju tehnike i svega što se nekada kretalo na točkovima, bilo po kaldrmi, šinama ili asfaltu. Mašinski inženjer po struci, aktivan u razvoju motornog saobraćaja.
