Neprimetni podsetnik na vek dečije tuge

Malo ko od Beograđana zna da se u lepoj zgradi u Svetozara Markovića 72, danas Vojno-medicinskom centru hitne pomoći, nalazilo prvo sirotište u Beogradu – Dom sirotne dece i da je zgrada zidana baš u tu svrhu.

Iako je devetnaesti vek bio vek stalnih ratova i velikih stradanja našeg naroda, zbog čega je mnogo dece ostalo bez roditelja, i iako je za tim bilo nasušne potrebe i ranije, prvo sirotište je u prestonici otvoreno tek 1887. godine.

Srbija tog vremena nije se sistemski bavila socijalnom politikom. O siročićima se brinulo ali ne institucionalno. Deca koja su ostajala bez roditelja u to vreme dom su često nalazila u manastirima gde su se i školovala, najčešće za učitelje i sveštenike, a malo stariji su se, da bi preživeli, prijavljivali u vojsku ili šegrtovali. Ni kraj veka nije mnogo promenio odnos države prema tom pitanju.

riga o siromašnima, bolesnima, napuštenima, svodila se uglavnom na pojedinačne akte milosrđa. Sredinom 1870-tih u Beogradu se osnivaju prva humanitarna društva koja su svojim delovanjem nadomeštala ono što država nije mogla ili htela. Neka od njih je delom finansirala i država iz svoje kase.

U našem gradu se 1876, ne slučajno, obreo humanitarni poslenik iz Velike Britanije dr Henri Ciman koji je u ime Mančesterskog odbora krajem te iste godine otvorio Engleski zavod za srpsku siročad. Bila je to humanitarna organizacija bez svog, stalnog smeštaja. Brinuli su o 32 dece, 17 muških I 15 ženskih, koji su u srpsko-turskim ratovima ostali bez roditelja.

Osnovni zadatak Zavoda bio je da vaspitava i podučava u naukama i veštinama ratnu siročad. Međutim, zbog sukoba sa Ministarstvom prosvete, Zavod je zatvoren u maju sledeće godine. To nije značilo da su deca ostala bez staranja ali će se narednih godina, po naredbi ministarstva seljakati, najpre, za kratko u zgradu Ženske više škole, a potom u kuću Dimitrija Golubovića na uglu Dositejeve i Gospodar Jevremove, na Dorćolu, u kojoj je jedno vreme živeo i Mokranjac.

Kuća je uzeta u zakup za 12.000 groša, a o njihovom školovanju starala su se dva učitelja iz osnovne škole kod Saborne crkve. Na toj adresi će ostati naredne dve godine. U to doba u narodu će biti poznata kao “sirotinjska kuća”.

Deca će 1879. zvanično dobiti svog staratelja u Društvu za potpomaganje i vaspitanje sirotne i napuštene dece, koje je osnovano te godine, i koje će brinuti o njihovoj dobrobiti I obrazovanju, ali i dalje neće imati adekvan prostor za smeštaj pa će siročad živeti i školovati se u manastiru Rakovica. Društvo, čija je zaštitnica bila kraljica Natalija, izdržavalo se od članarina, dobrovoljnih priloga, pomagala ga je I gradska opština, a deo sredstava su prikupljali i slanjem pisama “mnogima za koje su mislili da će žrtvovati godišnje 6 dinara za sirotnu decu”.

Iako je Engleski zavod radio svega pet meseci, njegovo osnivanje i rad imali su veliki značaj jer je na iskustvu i po njegovom modelu izgradjena moderna ustanova Zavoda za srpsku siročad. Istina, na zgradu će čekati, ali proces je pokrenut, čak je država Zakonom o uređenju sanitarne struke I čuvanju narodnog zdravlja iz 1881. predvidela podizanje doma za siročad.

Nakon godina molbi bez odgovora, I pored obećanja gradskih vlasti da će Društvu ustupi plac, Upravni odbor Društva je 1886. godine smatrao za dužnost da ovu stvar požuri, pa 9. avgusta šalju predsedniku opštine beogradske još jedno pismo u kome izmeju ostalog kažu:

“Pitanje to smatra Upravni odbor kao životno pitanje društveno i gleda na tu stvar kao na stvar savesti. I on i opštinska uprava biće pred javnošću, pred Bogom i ljudima odgovorni što jednu tako humanu stvar ne izvršuju, kad na putu nikakve smetnje nema, jedino dobra volja od obe strane u stanju je da pomogne mnogoj sirotnoj deci. Pri svem tom greh će ostati i na Upravnom odboru i na opštinskoj upravi, što ovo pitanje ostade tečaju ovog leta ne rešeno.”

Ovo pismo je imalo dejstvo. Predsednik opštine beogradske Mihailo Bogićević je kroz nedelju dana potpisao Rešenje o ustupanju placa isključivo “na celj društvenu” na 20 godina, a da se od prvog zbora izdejstvuje pa da se isti plac Društvu u svojinu i ustupi.

Bio je to upravo plac u današnjoj Ulici Svetozara Markovića na tadašnjem Zapadnom Vračaru, u to vreme daleko od gradske vreve i gde je, na osunčanom uzvišenju i čistom vazduhu, planirana izgradnja “ustanova medicinskog i sanitarnog karaktera”.

Međutim, to nije bio kraj mukama. Taman što su počeli da ograđuju plac, javio se izvesni Djoka Ilić koji je tvrdio da polaže pravo na jedan deo placa. Društvo se žalilo opštini, a i policiji na “neuputne i samovoljne postupke dotičnog građanina”. Opština je brzo reagovala i u oktobru iste godine donela rešenje po kome Djoka Ilić nema prava na plac na koji polaže parvo svojine.

Društvo je, u medjuvremenu, formiralo “Odbor za kuću” i izabralo skicu koju je “sastavio” Anton Hederer, bečki arhitekta. “Projektovana kuća sagradiće se kao dvokatnica sa suterenom. U suterenu biće podrum, kujna, trpezarija, komora I soba za kuvaricu. Pri zemlju (u parteru) biće radionica, škola, soba za majstora, soba za baštovana ili poslugu. Na gornjem boju (prvom spratu) biće dve velike sobe za spavanje dece, kancelarija, soba za učitelja, soba za bolesnu decu, umivaonica. Tavan je udešen za ostavu stvari i sušenje rublja.” Planirano je da taj deo zgrade primi 20 do 30 dece.

Društvo se, po dobijanju placa, “naročitim pozivom obratilo svima i svakome za priloge bilo u novcu bilo u materijalu za gradnju”. Poziv je objavljen u novinama i lično dostavljen mnogima. I samo je u tom trenutku raspolagalo kapitalom od 28.375 dinara I 73 pare jer je svoje finansije vrlo pažljivo i brižljivo vodilo.

Nadali su se dobrom odzivu, i nisu pogrešili. Cela prestonica se digla na noge prikupljajući novac za prvo beogradsko sirotište. Koliko su dugo čekali na plac toliko su brzo prikupili sredstva i sagradili  zgradu. I pre objavljivanja poziva od nekolicine ljudi “sa strane novčanih zavoda” dobili su 3.320 dinara. Kralj Milan Obrenović, koji je 18. maja 1887. godine svečano položio kamen temeljac, donirao je Društvu 6.000 dinara. Početak izgradnje ispratile su najuglednije ličnosti Beograda.

Gradnja je trajala svega pet meseci pa su se mališani u svoje utočište uselili iste godine. Broj dece bez roditelja se povećao nakon rata sa Bugarskom što je iziskivalo proširenje objekta. Arhitekta Dimitrije T. Leko završio je novo krilo zgrade 1890, a dve godine kasnije dograđeno je još jedno krilo po planovima Inženjera Grgura Milenkovića.

Zgrada je sada mogla da primi 200 dece, u desnom krilu su bili smešteni dečaci, a u levom devojčice. U svoj novi dom pristizali su sa 5 godina i u njemu ostajali do punoletstva.  Od sedme godine su kretali u školu koja je bila organizovana u okviru Doma. Tu će nastati i preteča prve zanatske škole u Srbiji, u četkarskoj i korparskoj radionici su štićenici savlađivali zanatske veštine.

O zdravlju dece brinuli su najpoznatiji lekari, jedno vreme decu je lečio i Jovan Jovanović Zmaj. Na vrhu zgrade nalazio se i natpis “Dom sirotne dece”, kasnije preinačen u “Pod najvišom zaštitom njegovog kraljevskog visočanstva Kralja Aleksandra I društvo za vaspitanje I zaštitu dece”. Nije sačuvan.

Deca su dom na adresi Svetozara Markovića 72 imala do 1912. godine kada, s početkom Prvog balkanskog rata počinju da ga dele sa ranjenicima. Uskoro će dečija graja utihnuti, Dom će postati bolnica, a mališani se opet sele. Utočište će za vreme Velikog rata naći u Leskovcu, dok će njihov Dom ovoga puta biti pretvoren u nemačku bolnicu. Društvo i Dom su prestali da postoje 1941. godine, sa početkom nacističke okupacije.

Posle Drugog svetskog rata zgrada je ustupljena Jugoslovenskoj narodnoj armiji. Najpre je u njoj otvorena garnizonska ambulanta “Slavija” i vojna apoteka. Danas je Vojno medicinski centar hitne pomoći. Sama zgrada nekadašnjeg Doma sirotne dece postala je kulturno dobro 1987.