Poseban način sahranjivanja jeste kada se prah pospe po zemlji – bez urne, grobnog mesta, slike i bilo kakvog obeležja. To u našoj državi, pak, nije zakonom moguće, bar ne onako kako to viđamo na holivudskim filmovima.
Ipak, u Beogradu postoji jedno dozvoljeno mesto gde se prah nastao kremacijom posipa po zemlji, jedan vrt na kome su zasađene ruže i gde počivaju svi oni koji su poželeli da tako napuste materijalni svet.
To je Vrt sećanja na Novom Groblju. I zaista, to je jedino mesto gde ne postoje grobnice sa imenom i prezimenom, gde se sveće pale, a cveće ostavlja ispred vrta na kome počivaju pokojnici, a ne pred spomenikom.
Ipak, iako nema pojedinačnih spomenika, postoje imena, ali ispisana na posebnim pločama sa strane. Tako se zna da je osoba sa određenim imenom i prezimenom, baš tu, u Vrtu sećanja.
Pokraj tih imena, iako to nije dozvoljeno, voljeni lepe različite stvari – stikere, srca, simbole, često šarene, a neko čak zalepi i sličicu. Radnici će s vremena na vreme da očiste ploče, jer se pravila “kućnog reda” moraju poštovati.
Kuća je, tako, zajednička za sve njih, niko nije ni na koji način posebno istaknut…
Prema pravilima koja tu vladaju, nije dozvoljeno gaziti po ružičnjacima i ostavljati predmete i cveće na ovoj površini
Vrt sećanja je formiran pre više od pola veka, po projektu arhitekte Milice Momčilović.
Naravno, nisu svi koji se kremiraju u Vrtu sećanja, to je samo mesto gde se može raditi ono što izvan groblja nije zakonom dozovljeno – posipanje pepela u zemlju, bez ikakvog dodatnog obeležja na samom mestu.
Uz Vrt sećanja, sa spoljne strane, nalaze se grobnice i spomen obeležja žrtvama bombardovanja Beograda u Drugom svetskom ratu, 1941. i 1944. godine.
Kremacija je bila u nekadašnjoj Jugoslaviji popularizovana početkom šezdesetih, pa je i čitava jedna celina – Aleja zaslužnih građana formirana tako da veliki prostor daje upravo mestima predviđenim za urne.
Taj način, koji kod nas nije tradicionalan, crkva nikada nije prihvatila.
U Jugoslaviji je uvedena kao opcija tek 1961. godine, i to samo na papiru. Prvi krematorijum počeo je da radi tek četiri godine kasnije
Beogradske priče – Ljudi, ulice, trotoari, prolazi, sudbine…
