Najskuplja violina sveta stigla na Čuburu pravo iz logora

Početkom 20. veka jedan deo Beograda, Čubura, bio je načičkan kafanama, a kada su se ovde doselili Romi, otvorena je i najpoznatija ciganska kafana u celom Beogradu, nazvana i ona “Čubura”. Najveću slavu doneo joj je muzičar koga su svi znali po nadimku Ciga, a koji je svirao na violini donetoj iz Mađarske. Kako će se ispostaviti, bila je to svetski raritetna i astronomski vredna – Stradivarijus violina!

Ovaj samouki čuburski muzičar, čije pravo ime istorija nije zapamtila već samo taj kafanski nadimak, bio je prethodno mobilisan 1914. godine kada je počeo Prvi svetski rat, za odbranu otadžbine. U jednoj borbi zarobili su ga agresori Austrougari. U zarobljeništvu u logoru Nežider u Mađarskoj dočekao je kraj rata 1918. godine. Logori su bili raspušteni i zarobljenici su krenuli svojim kućama.

Naš Čuburac je usput naišao na mađarske Rome i sa njima je zajedno proslavio slobodu, onako po ciganski, sa pesmom i veseljem. Od te čerge je dobio na poklon za srećan put – jednu violinu.

Nije mu bilo lako. Nastradao je u logoru u kome su po dvadeset tela bacali u jednu raku, a pokojnici su sahranjivani bez opela, kao životinje.

Ovaj logor za srpsku vojsku i civilne internirce, nastao je početkom prošlog veka u zgradama i konjušnicama stare husarske kasarne. Kroz logor je prošlo oko 15.000 ljudi, a trećina nije preživela. U logoru su prema svedočenjima bili tadašnji glumci, lekari, profesori, novinari, naučnici, advokati, sudije…

Među njima pesnik Sima Pandurović, naučnik Milutin Milanković, novinar Krsta Cicvarić, slikar Marko Murat, arhitekta Jovan Ilkić, Jelisaveta Načić, o čemu se malo zna. U takozvanom “elitnom” logoru Nežider, bilo je zatočeno mnogo srpskih intelektualaca. Svi su oslobođeni i logor raspušten 31. oktobra 1918. godine.

Kada se Ciga posle dugog sužanjstva ponovo obreo na Čuburi videlo se da kafanu nije zaboravio. Počeo je ponovo da svira, ali sada je bio glavni muzikant – u njegovim rukama bila je fascinantna, ispostaviće se ubrzo, nadaleko čuvena violina. 

Zvuci koje je ona proizvodila bili su posebni i činilo mu se da ranije to nije mogao da izvede ni na jednoj drugoj. Samo sviranje donelo mu je veliku popularnost i svi su dolazili samo njega da slušaju.

Shvatao je da svira mnogo bolje, ali nije bio svestan da je u rukama držao pune dve godine violinu legendarnog majstora iz Kremone.

Na žalost, par godina kasnije, 1921. slavom ovenčani čuburski maestro je preminuo, namučen patnjama iz zloglasnog logora. Njegovu violinu, logorašku uspomenu, u kafani “Zadruga” na Slaviji kupio je čuveni mađarski virtuoz Fransis Aranji. On je već dugo znao da se “Čuburom” svake noći razležu zvuci sa Stradivarijus violine, i držao je mrežu doušnika koji su imali zadatak da prate violinu i sudbinu njenog neplaniranog vlasnika.

Slučaj sa beogradske Čubure dospeo je i do bečke štampe. Naširoko i naveliko se pisalo o instrumentu koji je spadao u red najboljih koje je proizvela radionica Stradivari, a koji je, kako su tvrdili, nestao za vreme rata iz grofovskog zamka u Mađarskoj.

Nema muzičara na svetu koji ne bi poželeo da svira na violinama iz Kremone, a u “Čuburi” su se gosti zabavljali, a da nisu ni znali koliko vrednu stvar drži u rukama Ciga koji ih je uveseljavao pesmom.

Poređenja radi, Stradivarijeva violina „Lejdi Blunt” dugo je važila je za najskuplju na svetu sa cenom od preko 15 miliona evra. Naravno s početka 20. veka ona nije toliko vredela, ali je svakako cena za običnog čoveka bila gotovo nezamisliva.

Od instrumenata koje je napravio taj graditelj violina koji je živeo od 1698. do 1744. godine, širom sveta ostalo ih je samo oko 200, što im naravno dodatno i povećava cenu.