Srbi su oduvek voleli kupovinu ali kriza koja je izbila tokom rata devedesetih godina ekspresno je “ukinula” prodaju u robnim kućama i napravila prostor za švercere koji su carovali na javnim prostorima – turske gaće, pazarske pantalone, mađarski sir. Svi su kupovali na ulici.
A najveća ulica – tržni centar bio je tadašnji Bulevar revolucije.
Ova ulica, koja je oduvek važan zanatski i trgovački centar, ipak danas izgleda potpuno drugačije. Čak nema više ni isto ime. Danas se zove Bulevar kralja Aleksandra.
Nema više ni onih starih platana čije su krošnje pravile veliku senku ispod koje se obavljala trgovina. Ni tramvaji se više ne ljuljaju tik uz parkirane automobile i “milimetar” pored iscrpljenih prodavaca koji stoje pored kutija sa izloženom “robom” po čitav dan, već idu po sredini bulevara.
Trotoar je širok, a kako se udaljavate shvatate da idete ka periferiji grada, doduše jednoj od najvažnijih gde se spajaju današnji Bulevar i Ustanička.
Toliko je stari Bulevar postao kultno mesto da je ljudima bilo teško da prihvate i promenu imena iz “revolucije” ponovo u “kralja”, ali, većini nije bi bitno kako se ova ulica zove, jer je dovoljno reći samo Bulevar.
A Bulevar je devedesetih godina bio košnica.
Od Vuka do Cvetka mogli ste krenuti peške, ali su šanse da ostanete bez novčanika bile znatno veće nego kada biste krenuli prepunim tramvajem. I jedna i druga varijanta značile su dug put do kraja Bulevara. Tramvaji su bili spori i nepouzdani, a pešačenje je značilo doslovno probijanje kroz buvljak.
U sendviču između kutija, improvizovanih tezgi, načičkanih trafika i lokala češali biste se o ljude koji su pohrlili iz svih delova grada da kupe novi komad odeće ili neku kućnu potrepštinu.
Zapravo, drugi način kupovine u vreme inflacije i sankcija, kada su rafovi bili prazni, gotovo da i nije postojao. Uprkos zabranama, ratovima, zatvorenim granicama, otvorili su se putevi šverca – preko Crne Gore, Bosne, Srpske, Krajine, Mađarske, Rumunije, Bugarske… Zna se da su i sami Rumuni bili redovni prodavci na srpskim buvljacima.
Gde se obući, kupiti nekome poklon, gde kupiti deterdžent, neki slatkiš, dezodorans, opremiti kupatilo? Pa, na Bulevaru! Tu je izbor bio najbolji, a konkurencija najveća, pa su i cene padale.
Tu ste mogli da kupite i neukusnu bugarsku čokoladu ali ponekad i samu Milku direktno iz Nemačke. Prodavale su se i salame, viršle, sirevi.
Cigarete su bile nezaobilazni proizvod, a jezici koje ste mogli da vidite na svim ovim proizvodima bili su različiti.
Kojim putem su došle kutije i gajbe, to niko nije mogao da zna. Mogli ste samo da merkate i dobro pregledate robu, jer najvažnije je bilo da nije pocepana, pokidana ili ulubljena.
Nije Bulevar slučajno postao meka ulične trgovine – ovo je od vajkada bio centar zanatlija, a i danas svi važniji lanci robnih marki imaju poneku prodavnicu u Bulevaru. Nekada ste, na primer, ovde mogli da svratite i kod krznara ili četkara, danas bespovratno iščezlih nepostojećih zanimanja
Osim Bulevara postojali su, naravno, i brojni drugi buvljaci – najpoznatiji je bio pančevački, pa potom novobeogradski. Beovoz je nedeljom bio pun kao da ste u Indiji. Ljudi su se tukli samo da uđu, makar stajali i na jednoj nozi. Ipak, u sećanjima na to teško vreme novije beogradske istorije glavni simbol propasti ostala je – kutija sa robom baš na Bulevaru.
Kada su devedesete prošle, a došli Kinezi, butici i kineske radnje postali su, ipak, sve češće mesto za kupovinu. Roba više nije švercovana, ali u takvim buticima nije ni brendirana. I dalje su na dobrom glasu bili turski proizvodi, kada je u pitanju odeća, ali traženi su bili i “pazar” i “arilje“.
Oni imućniji kupovali su u manjim ali ekskluzivnim tržnim centrima, a masovna prodaja u firmiranim radnjama počela je tek kada su zaživeli šoping molovi. Ni oni nisu stavili tačku na uličnu prodaju i buvljake, ali su definitivno doveli do raskida sa starim načinom kupovine.
Treba napomenuti da je u toj “tranziciji” od ulice do butika i tržnih centara nastala i jedna mešovita kategorija: uređene tezge na prostoru pod zakupom. Naravno, pre svega se misli na čuveni Depo u Bulevaru koji je, umesto da postane muzej GSP postao najveća pijaca pod krovom, sve dok nepažnjom i neodržavanjem nije došlo do požara koji je nepovratno uništio čitav prostor. Ili, tržni centar u Sremskoj koji je imao tipizirane tezge.
A roba često ne može da se kupi bez probavanja – zanimljivo je bilo kako su izgledale improvizovane kabine. Svaki put kada biste ušli osetili biste nelagodu jer je bilo samo pitanje hoće li neka pregrada pasti ili da li je ostala neka nepokrivena rupa kroz koju možete da budete izloženi neželjenom pogledu.
Danas je to vreme, na sreću, ostalo daleko iza nas, sa svim svojim dubokim anomalijama.
Ipak, iako je Bulevar danas jedna od najlepših beogradskih ulica, gotovo da je nemoguće proći tuda, a ne prisetiti se, makar za par sekundi, neke situacije iz tog vremena posrnuća i epskog osiromašenja – bar kod onih koji su tada živeli u Beogradu.
Za one mlađe, koji su se rodili nakon svega, Bulevar je ono što je uvek morao da bude i za prethodne generacije – tek najveća i najprometnija ulica centra grada.
Beogradske priče – Ljudi, ulice, trotoari, prolazi, sudbine…
