Na “Cvetnom trgu” trebalo je da nikne ogromna zgrada 1963. godine

Ideja o otvaranju prve robne kuće cveća u Beogradu rodila se 1962. godine.

Planeri su bili brzi, pa je tako odmah odlučeno i da ta ogromna građevina već naredne godine počne da se gradi na Cvetnom trgu, kod Manježa. Tako bi naša prestonica, govorili su oduševljeni vizionari od pre 60 godina, postala prva u bivšoj Jugoslaviji, i druga ili treća u Evropi, u kojoj se otvorila specijalizovana robna kuća – rezervisana samo za cveće.

Svoju uverenost u neophodnost izgradnje zgrade mastodonta na ušuškanom prostoru nekadašnje stare pijace na početku Njegoševe ulice, utemeljili su na statistici iz 1961. godine, po kojoj su Beograđani početkom te dekade pazarili sve više lepih i mirišljavih buketa.

Na taj način Cvetni trg u srcu glavnog grada, obećavali su tadašnji gradski oci, bio bi i “ponovo” prepoznatljiv najviše po cveću.

Autori idejnih skica i planova su bile arhitekte Kosta Karamata i Bora Anđelković, a investitor i budući vlasnik, preduzeće „Krin”. Izgradnja je bila najavljena za početak 1963. godine.

Idejni tvorci su obećavali da će nova zgrada biti ukras Beograda. Sve je zamišljeno tako da izgleda kao dvostruki okrugli paviljon za prodaju cveća, a nekadašnji skver je trebalo da se formatira u prateći plato koji bi imao izgled – jednog velikog buketa!

Vizija je predviđala i da se iz Ulice maršala Tita, današnje Ulice kralja Milana, govorili su Karamata i Anđelković, ulazi u prizemlje, koje se nalazilo ispod ulaza u samoposlugu „Vračar”. Nije teško zamisliti kakav težak utisak bi danas u ovoj ambijentalnoj celini izazivali ti planirani podzemni betonski hodnici…

U svojoj razigranoj maštovitosti, autori su imali ideju da svuda po zidovima stoji cveće, a da im društvo prave kavezi sa šarenim pticama. Uglovi su bili rezervisani za akvarijume sa egzotičnim ribicama.

Specijalne tople bašte omogućavale bi da se u svako doba godine može kupiti najraznovrsnije cveće iz svih delova sveta. U svojevrsnoj tipičnoj naivnosti tadašnje društvene epohe, predviđeno je bilo da bi kupci mogli, dok bi im prodavačice aranžirale tek kupljeni buket, da u posebnoj izduženoj prostoriji ispisuju poruku ili čestitku koju će okačiti na isti.

Na delu pokrivenom gornjom terasom, između cvetnog paviljona i samoposluge bila bi izložba zimskog cveća.

Prostor nenatkriven terasom planiran je kao lokacija čak nekoliko fontana. Na gornjoj terasi, koja je bila u nivou platoa za prodaju cveća, leti bi slika bila nešto izmenjena. Sa novog balkona prepunog cveća i šarenila pružao bi se pogled na
donje izložbe i fontane, koju su koristili i kupci samoposluge.

U celokupan ambijent trebalo je da nekako bude uklopljen i čuveni hrast, koji krasi Cvetni trg odvajkada, iako bi ga sama velika zgrada potpuno natkrilila, a prateći betonski platoi, terase, hodnici i prolazi, kompletno okružili.

Koliko je celokupna ideja bila neutemeljena u realnosti, odnosno, koliko u svom futurizmu nije uvažavala ceo prostor i njegovu specifičnost, pokazuje i podatak da je poslednji sprat trebalo da liči na “kućicu iz Japana“!

A, tik uz njega stajao bi aperitiv bar u kome bi moglo poručiti piće – ali samo bezalkoholno, isticali su, utopijski, investitori.

Prema procenama, planirano je bilo da izgradnja robne kuće cveća košta oko 170 miliona dinara. Preduzeće „Krin” je
obezbedilo odmah na početku deo sredstava, kao i podršku Grada za realizaciju ovog projekta.

Na sreću po Beograd, ova ideja na kraju nije ostvarena na način na koji je prvobitno bila zamišljena. Odustalo se brzo od velike zgrade, i izgrađen je samo običan plato na kome su zgusnuto poređane cvećare. To će biti zatim format “cvetnog trga” u narednih nekoliko decenija.

Pravi slom ideje o “cveću” na ovom mestu došao je devedesetih godina: Cvetni trg je ubrzano gubio „alibi” za svoj naziv, a starom hrastu lužnjaku, koji je simbol ovog prostora, pretila je sudbina da se nađe u društvu kafića, prodavnica, piljara i gvožđara. Otprilike, kao što je pre toga krajem 19. i skoro pola 20. veka bio uklopljen u pijacu na tom mestu. Istorija je pretila da se ponovi.

Kompleks tih cvećara “Krin” bio je vlasništvo “JP Zelenila Beograd”. To javno preduzeće je 1997. godine deo cvećara vratilo “JP Poslovnom prostoru” usled očite nemogućnosti da i dalje insistira na potpuno propalom poslu cvećarstva na ovom mestu. Deo lokala je zatim ponuđen drugim zakupcima.

Kako uslov zakupa nije tražio da se zakupljeni prostor koristi za iste ili slične namere, prodaju cveća, neke od jednom mirišljavih šarenih prodavnica su se pretvorile u butike i kafiće, a prostor je postao gotovo tragičan podsetnik ne samo na loše vreme dekade devedesetih, već i na projekte iz vremena socijalizma koji nisu vodili računa o ambijentu u kome je trebalo da se izgrade, niti o realnim potrebama graďana.

Poslednja i najozbiljnija rekonstrukcija čuvenog Cvetnog trga bila je 2015. kada je čitav prostor konačno postao jasna urbana celina.

Tada je tu postavljen i spomenik jednom od najvećih srpskih pisaca, Borislavu Pekiću, a čitav prostor otvoren ka Ulici kralja Milana, odnosno, prirodno i nenametljivo povezan sa Njegoševom ulicom u zaleđu, kao minijaturni “beogradski Monmartr”.