Momenat kada smo počeli da se lečimo i biljem

Nana, kamilica, majčina dušica i lipa krajem šezdesetih godina 20. veka prvi put su se pojavile u prodavnici u celofanskim kesicima sa naznačenom dozom i terapeutskom namenom pojedinih trava.

Ideja o otvaranju ovakve prodavnice u Ulici Tadeuša Košćuškog na Dorćolu, gde i danas postoji, rodila se mnogo ranije od trenutka kada je otvorena početkom 1968. godine.

Roba u radnji bila je od prvog dana pod stručnim nadzorom Instituta za lekovito bilje Srbije, a samo zahvaljujući upornosti i entuzijamu njihovih stručnjaka terapija biljem stigla je i u Beograd.

Prodavnica je bila snabdevena svim poznatim čajevima i takozvanim “specijesima“, odnosno raznim mešavinama po jugoslovenskoj farmakopeji. Na rafovima je mogla da se nađe nana, kamilica, gorki čaj, čaj za stomak, za bubrege, slezov čaj, za čišćenje pluća, umirenje živaca i mnogi drugi.

U to vreme to je bio pravi trgovinski bum na našem tržištu.

Stručnjaci Instituta pustili su odmah u prodaju i seriju novih čajeva, čije se dejstvo dugo ispitivalo na klinikama Medicinskog fakulteta u Beogradu. To su bila prirodna sredstva za lečenje astme, jetre, žuči i drugih unutrašnjih organa. Sve one spravljane su na osnovu najnovijih naučnih iskustava iz Švajcarske i SAD.

Beograđani su u početku bili nepoverljivi prema ovakvom neobičnom dućanu. Do tada su bili navikli da se lekovima snabdevaju u apotekama, a o čajevima kao mogućnosti nisu baš ni razmišljali.

Ideja nije bila nova, jer su ovakve apoteke postojale širom Evrope.

Na ovaj korak smo se opredelili, jer verujemo da će on koristiti mnogim našim bolesnicima – govorio je medijima Milan Soldatović, ondašnji zamenik direktora Instituta. – Za ovu apoteku recept i zdravstvena knjižica nisu potrebni. Onaj ko dođe dovoljno je da ispriča svoje muke, a stručnjaci odlučuju koju vrstu čaja čaja treba da koristi i u kojim dozama. To je kao sveučilište.

Iz Instituta za lekovito bilje stizala su iznenađenja iz dana u dan. Pojavio se i lek koji se veoma dobro pokazao za otklanjanje posledica dečje paralize, a koji se dobijao iz visibabe.

“Galatamin” je najpre počeo da se proizvodi u Sovjetskom Savezu i Bugarskoj, a vrlo brzo i kod nas. Naši stručnjaci su uspeli i da od otrovne čemerike naprave medikament za srčana oboljenja.

Posebna zanimljivost na rafovima za Beograđane su predstavljale tabletirane doze. Tada su čajevi i lekovito korenje počeli da se prodaju u tabletama, a konačno je određena i količina koja je smela da se uzima, pa više nije bilo odokativne promene.

Domaćice su bile oduševljene i pojavom začinskih tableta.

Naime, u ovoj radnji mogle su prvi put da kupe tabletice slačice, belog luka i peršuna. Osim toga više nije bilo potrebe da se raznorazne travke suše na terasama ili nabavljaju od rođaka sa sela, pošto su u ovoj prodavnici mogle da nabave i majčinu dušicu protiv kašlja, nanu za oboljenje stomaka, prirodne lekove za astmu i srce.

Biljna apoteka je ubrzo postala veoma posećena, a počela su da stižu i pisma iz cele zemlje u kojima su se tražili saveti i lek boljci.

Međutim, iako su stručnjaci Instituta za lekovito bilje nudili pomoć u otvaranju ovakvih radnji i ostalim gradovima u Srbiji, interesovanja u početku uopšte nije bilo. Izgleda da su se u provinciji u to vreme i dalje držali starih recepata da renom leče upalu pluća, a mirođija je služila kao ljubavni napitak kojom se vraćao stari ili domamljivao novi muž.