“Klizanje” kao lek za pospanost, tumaranje i pad produktivnosti

Radno vreme “od devet do pet” mnogim Beograđanima je uveliko preselo.

“Ode mi ceo dan, zar ne može klizno? U Skandinaviji skraćuju radno vreme, pa više od pet sati i nismo produktivni“, već su dobro poznati komentari u beogradskim preduzećima.

Ali, poslodavci su tvrdi – od devet do pet, tek poneko pristaje na klizno, a o skraćenju radnog vremena nema ni govora.

E, pa “na Zapadu ništa novo”. Jer, baš ista ta tema bila je u žiži interesovanja radničke klase i daleke 1976. godine! Tada se o njoj ozbiljno razmišljalo i na najvišem nivou, analizirao se Zakon o udruženom radu, sabirali i oduzimali ekonomski i društveni troškovi i benefiti i razmišljalo se (naivno, videće se ubrzo) o “samosvesti radnika da svojim odgovornim ponašanjem pospeše radni proces i ne zloupotrebljavaju nova pravila”.

Cilj je bio: odmoran, zadovoljan, odgovoran i produktivan radnik.

Neki eksperimenti rađeni su najpre u tadašnjoj jugoslovenskoj repunlici Sloveniji. Klizno radno vreme, koje može da se skrati i na samo pet sati, šalteri javne uprave koji rade ceo dan, a ne kao kod nas tada od 7 do 12, bez gužvi, nervoze i čekanja…

Sve to je bio dugo nedosanjani san Beograđana koji su počeli da na javi žive stanovnici Maribora, Ljubljane, Celja…

“Radimo manje nego što možemo, pa i nego što smemo, ponegde samo 4 do 5 časova dnevno. I mašine i energiju ne koristimo najbolje, pa se i naša produktivnost rada skoro čitavu deceniju, sve do lane, približavala opasnoj granici, pravoj stagnaciji. Kako i šta radimo? Očigledno ne najbolje, pored ostalog i zato što naše zakovano radno vreme više ne odgovara potrebama privrednog i ukupnog društvenog života”, govorili su zaposleni u beogradskim preduzećima u uvodu emisije “TV feljton: Rad i vreme”.

Sam početak ove reportaže je veoma slikovito započet – na užurbanim Terazijama, dok ljudi prolaze prirodnom brzinom hoda, jedan sat “vrti” se u “turbo” modu.

To nije bilo vreme rada od 9 do 5, već od 6 do 2 ili od 7 do 3. Više vremena popodne, ali i više umora, ranije spavanje i buđenje u zoru. Ni to, izgleda, našim radnicima nije godilo.

Prikazani su i snimci neverovatnih gužvi pred beogradskim šalterima, koji su tada radili od 7 pa samo do, nama danas neshvatljivo, podneva?!

Mnogi od nas sećaju se takvih birokratskih muka koje su postojale sve do digitalizacije, muka koje su zahtevale i da izostajemo s posla da bismo obavili šta nam je potrebno. Mada, nekad su bile i dobar izgovor.

Govorilo se i kako klizno radno vreme čini radnika ne samo odmornijim i zadovoljnijim, već i olakšava rad, jer neki kapaciteti i ne mogu da se lepo iskoriste kada svi nagrnu u fabvriku “u minut do sedam”.

Taj minut je naša najveća kočnica.

Slovenci su to probali da reše ovako: u jednoj fabrici dolazi se na posao između 6 i 8, a odlazi između 13 i 16. Svi radnici moraju da budu na radnim mestima između 8 i 13. Dozovljeno radno vreme tako je od 6 do 16, a od 6 do 14 je normano radno vreme.

Čitava reportaža slikovito je propraćena snimcima nimalo radosne, pospane radničke klase u fabrikama i vozovima ili onih koji radije kraj mašine, pa zastanu i zapale cigaru…

Majke koje ujutro vode pospanu i silom probuđenu decu u obdaništa, takođe su deo priče o kliznom radnom vremenu.

“Klizno ili promenljivo radno vreme nije inače novost, danas se ono primenjuje već na svim kontinentima, a počelo je 1947. godine u SR Nemačkoj”, pričao je reporter.

U nekim firmama to bi podrazumevalo prenošenje manjka i viška sati u naredni mesec, pa bi se, što se tiče norme od osam sati dnevno, ipak sve svelo na nulu.

Ali, uz manje bolovanja, manje trčkaranja van posla i, mnogim šefovima veoma važno, uz manje kašnjenja.

“Dođem budan”, odgovor je jednog radnika neke jugoslovenske firme koja je ovo pravilo primenila.

Zanimljivo je da je u ovom filmu spomenuta i mogućnost uvođenja letnjeg radnog vremna, prakse koje danas nikako da se rešimo.

“Neumoljivi časovnik, gong ili sirena, ti davnašnji označivači početka rada ne smeju više da kao Damaklov mač prete i vise nad glavama koji žure u fabrike. I, kako reče jedan od naših sagovornika, o radnom vremenu može i mora da odlučuje samo radnik i niko umesto njega”, sumirao je voditelj emisije dok su na snimku bili prikazani prebukirani autobusi na okretnici Zeleni venac.