Kako je Beogradu bio zabranjen rast u visinu

U vreme kada je Beograd posle teške decenije devedesetih godina 20. veka trebalo da krene u oporavak i novi razvoj, a investitori počeli da polako kucaju na naša vrata, 2010. godine doneta je jedna neverovatna i, pokazaće se, za budućnost prestonice vrlo restriktivna odluka.

A ona je bila da se ograniči spratnost budućih objekata. Tako je nečijom voljom i bukvalno stavljena rampa za buduće nebodere.

Grad koji je sedamdesetih postavljao regionalne rekorde sa svojim kulama poput Istočne i Zapadne kapije Beograda, i imao prve savremene nebodere na Balkanu, još od Palate Albanija tridesetih sve do Palate Beograd “Beograđanke” sa kojom se i danas ponosi – doživeo je zabranu rasta u visinu!

Jedan od najambicioznijih projekata o kome se govorilo u to vreme, početkom dvehiljaditih, bila je Besiks kula.

Na praznom prostoru prekoputa Arene, gde se danas nalazi treća novobeogradska crkva (Blok 26), trebalo je da nikne najviši soliter u Evropi, visok 333 metra. Zapravo, najviši bi bio ako bi se izuzela Rusija.

Čak 100 spratova bilo je predviđeno u ovom neboderu koji bi nesumnjivo odudarao od svih dotadašnjih solitera koji su dominirali beogradskom panoramom.

Projekat vredan 250 miliona evra, međutim, nikada nije realizovan.

Svetski priznata belgijska kompanija Besiks, koja je tako u Beogradu htela da gradi ovu svojevrsnu “kapiju Evrope” nedugo zatim izgradila je čuvenu Burdž Kalifu u Dubajiju, i danas najvišu zgradu sveta.

Beograd se nalazi na raskrsnici puteva i nedostaju mu neboderi, bilo je obrazloženje koje se moglo čuti od Besiksa.

Verovalo se da stranci neće odustati, posebno što još nisu počele krize koje su 2008. godine pomutile svet.

Ideja je u javnosti bila poznata još 2006. godine, gradnja je trebalo da počne 2010, ali je projekat nije zaživeo. Gradske vlasti nisu bile oduševljene izgradnjom megasolitera, a prema nekim podacima projekat je čak i odbijen. Ipak, izvesno je da ozbiljni pregovori nikada nisu ni vođeni.

Ipak, i danas izazivaju nevericu reči tadašnjeg glavnog gradskog arhitekte, Đorđa Bobića, izrečene u izjavi za list “Danas”, da takvi soliteri – nisu potrebni Beogradu.

– Takvih stvari ima toliko puno po svetu da više uopšte nisu zanimljive, i ne bi trebalo da se grade u Beogradu. To je moda koja nastoji da sve što je četvrtasto postane izvijeno i uvrnuto, i koliko je to već često, turistima više nije interesantno – pričao je na sveopšte zapanjenje Bobić, koji je bio gradski arhitekta od 2004. do 2008. godine.

Godine 2010. usvojena je Studija visokih objekata, koja je zaustavila sve projekte koji bi podrazumevali izgradnju veoma visokih objekata.

Objekti visoki tek do 50 metara mogli su da se grade u delovima Novog Beograda, potom uz važne gradske saobraćajnice, kao što je Bulevar kralja Aleksandra, i na dunavskom priobalju.

Objekti do 100 metara (oko 30ak spratova) uglavnom su, prema studiji, mogli da se grade na Novom Beogradu, na južnom obodu centralne zone i uz autoput. Jedina zona za izgradnju objekata do 150 metara je bio novobeogradski Blok 42.

Iako je u svim globalnim metropolama odavno prepoznat značaj nebodera kao izuzetno važnih za urbani razvoj, studijom je bilo zaključeno i da u Beogradu ne treba planirati ekstremno visoke objekte, više od 150 metara.

Ova studija prestala je da važi 2014. godine, promenom upravljačke strukture u Gradu Beogradu.