Cveće i suze, tuga do neba – tako je Jugoslavija živela u šoku od prve vesti o smrti vođe Josipa Broza Tita saopštene na televiziji, 4. maja 1980. godine u 15.05 časova, u njegovoj 88-oj godini, pa sve do njegove sahrane, četiri dana kasnije.
Da li su svi istinski tugovali za maršalom – sigurno da nisu. Ko zna šta je sve ljude tada nateralo na plač. Briga, zebnja i gubitak totalitarnog, ali vođe koji je makar čuvao mir i sigurnost svojim postojanjem, najviše. “Šta će biti sada?“, bilo je pitanje koje je sigurno nateralo mnoge na plač.
A onda je, sa promenama u svetu, deset godina kasnije došlo i vreme da se Tito i ideološki sahrani.
Preko noći skidane su njegove slike i table, spomenici, sve dok i od toga nije moralo da se odustane, jer su stigle nove brige – ratne. Od zlosutne 1991. godine.
Ali, dok su stizale loše vesti o ratovima i sankcijama, na beogradskim ulicama počelo je da šušti granje sadnica u suzama sađenim. “Osamdeset osam stabala za druga Tita”. To je bila akcija koju mnogi i danas pamte, a na pojedinim mestima ostale su i spomen table. Započeta već odmah po Titovoj sahrani u leto 1980. trajala je sve do 1988. godine.
Zapravo, nije bila reč samo o jednoj akciji. Sađeno je gdegod je bilo prostora za to, ali nisu se sve sadnice uspešno primile. Simbolika je bila u broju 88 – koliko je Tito zvanično imao kad je umro. Kažemo zvanično, jer je ceo život tog čoveka, pa čak i njegov identitet, ostao suštinski nepoznat i predmet mnogih kontroverzi i dilema.
Ipak, neke od ovih “Titovih” šumica ostale su za primer, kao kvalitetno i brižljivo ozelenjavanje i danas nam pružaju hlad, bilo da smo “za” ili “protiv” Tita 44 godine posle.
Lepo zelenilo danas imamo kod solitera na Voždovcu, ali i u ulicama Cetinjskoj, Hilandarskoj i Đure Daničića.
Koliko je stvarno stabala u Beogradu tada posađeno i koliko se primilo, ne zna se sa sigurnošću ni dan danas. Procena je da je tada ukupno oko 10.000 mladih stabala pobodeno u beogradsko tlo.
Jer, tada niko to nije brojao. Važno je bilo učestvovati, uzeti alat i sadnicu i svečano zaliti drvo.
Ali, nije sve bilo baš toliko spontano kako bi sada moglo da se pomisli. Naprotiv. Svaka mesna zajednica u glavnom gradu dobila je diskretnu preporuku nadležnih da napravi svoj simboličan park u znak sećanja na “najvećeg sina svih naših naroda i narodnosti”.
Zavod za urbanizam grada Beograda, proporučivao bi sa svoje strane gde bi parkovi od 88 stabala trebalo sve da niknu. Međutim, ni ti planovi Zavoda takođe nisu sačuvani.
Danas neobično zvuči podatak da kada negde nije bilo dovoljno prostora za park, tada bi umesto drveća bili zasađivani ružičnjaci ili drugo cveće.
Na Vidikovcu je u glavnoj ulici formiran drvored od 88 platana, a na parceli pored VMA na Banjici zasađen neobičan niz u kome 88 stabala formira reč TITO vidljivu iz vazduha.
Titovi memorijalni parkovi nikli su i na centralnom platou na ulazu u Adu Ciganliju, u priobalju Gročanske reke, na Vračaru, mesnim zajednicama “4.juli” i “Stevan Filipović” na Dedinju, i “Kadinjača” i “Bratstvo-jedinstvo” na Novom Beogradu, bloku 19A, zemunskoj opštini “Janko Lisjak”, MZ Boleč – Grocka, OŠ “Mića Stojanović” u Umčarima, kod OŠ “Zaga Malivuk” u Krnjači, u krugu Automobilskog školskog centra u Zemunu…
Inače, nije se sadilo samo u Beogradu, naravno, već širom zemlje. Naši radnici u Iraku odlučili su da se i daleko od domovine oduže Titu i posadili su tamo 88 stabala palme.
Beogradske priče – Ljudi, ulice, trotoari, prolazi, sudbine…
