Jedan žuti i zeleni autobus krstarili su beogradskim pregrađem još tokom cele prve decenije 21. veka. Ali, ne obični autobusi!
U njima je bio pravi mali vrtić.
Danas je nezamislivo da roditelji umesto u vrtić i predškolsko decu vode u autobus – tu limenu kutiju bez toaleta, bez klime i naizgled tako nehumanu. Jer, to je bio onaj stari “Ikarus”, koji je itekako ličio na autobuse koji su krcati vozili ulicama grada na redovnim linijama.
Ipak, deci iz okoline Obrenovca i Ripnja to je bila jedina mogućnost za igru sa vršnjacima. Autobus, koji je nosio ime “Poletarac“, za njih je značio radost i druženje. Za zajedničko dvorište, tople prostorije, užinu i ručak, za krevet i popodnevno spavanje nisu znali, kada je u pitanju vrtić. Ti autobusi bili su jedino što je deci iz prigradskih sela bilo ponuđeno da se okupe zajedno, druže, pevaju, crtaju…
Unutra je postojao mali salon za decu, sa stočićima i stoličicama, a jedino je pogled sa strane otkrivao da se, zapravo, nalazite u autobusu.
“Vaspitačice Mirjana i Biljana najbolje znaju kako je teško održavati higijenu, paziti na decu i raditi sa pet različitih grupa mališana u isto toliko naselja. One se, ipak, uopšte ne žale. Vole svoj posao i zadovoljne su. A njihova ljubav i rad sa decom najbolje se vide na panoima sa kojih se osmehuju “poštari” i “doktori” koje su deca nacrtala, dok autobusom odzvanja dečija graja i pesmice koje su ih one naučile” pisale su o ovom nesvakidašnjem modelu beogradske novine te 2008. godine.
Oba autobusa proizvedena su još 1990. godine, kada su na tadašnjem Sajmu automobila predstavljeni kao prava atrakcija. Uprkos današnjoj nostalgiji, autobusi su bili jasan dokaz da je i u tadašnje vreme socijalna briga o deci imala svoje krupne nedostatke: jedan od glavnih je bio nedostatak vrtića u prigradskim sredinama.
Autobusi-vrtići su tako bili angažovani u dva pravca: jedan je radio u Sremčici, Prnjavoru, Pinosavi, Belom Potoku i Ripnju, a drugi u Urovcima, Krtinskoj i Mladosti. Prvi je bio žuti, a drugi zeleni.
Razlikovao se i način rada. Dok su deca u podavalskim naseljima, nažalost, imala samo dva puta nedeljno mogućnost da borave u ovom vrtiću na po tri sata, dok je on stajao u njihovom mestu, obrenovački mališani su se, bar sudeći prema izjavama vozača, doslovno i vozili. Ali samo kratko. Ovaj autobus skupljao ih je u selima Urovci, Mladost i Krtinska, a potom stao ispred škole u ovom poslednjem (geografski, zapravo, selu u sredini) i tada je počinjala igra.
– Mi ih ujutru oko sedam sati pokupimo i kući ih vratimo malo pre 12 časova. Za decu na selu ovo mnogo znači, jer oni najčešće nemaju s kim da se igraju, a ovde još i nauče svašta i upoznaju se sa mnogim stvarima s kojima će se susresti i u školi. Minimum za opstanak grupe je petoro dece i taman ih toliko imamo. Isti broj je na spisku i za sledeću godinu. A nekada je bilo drugačije. Bilo je više od 20 mališana i morali smo da radimo i subotom da bismo mogli da obuhvatimo sva sela – pričala je za štampu vaspitačica Danijela Nujić 2012. godine.
Dakle – zeleni autobus je kao vrtić radio i 2012! On je tek 2014. zauvek ostao parkiran i napušten u dvorištu u Obrenovcu.
Što se tiče žutog “Poletarca”, on je malo ranije završio svoju “vrtićku” karijeru i “penzionisao” se kod Pančevačkog mosta, mada je posle rekonstruisan i pretvoren u pokretnu kuću. Srećom, ne za mališane jer su za njih, u međuvremenu, izgrađeni pravi vrtići, pa je priča o autobusima-obdaništima ostala samo kao gorka uspomena na neka prohujala vremena…
Naslovna fotografija: Obrenovačke novine
Beogradske priče – Ljudi, ulice, trotoari, prolazi, sudbine…
