Kada u rečniku pogledate šta znači pojam “kolonija”, najčešće objašnjenje je da je to bila osvojena oblast ili zemlja negde na dalekim kontinentima koju su surovo eksploatisali strani gospodari, “kolonizatori”.
A ako u nekom manjem mestu u Srbiji kažete reč “kolonija”, sagovornik će najpre pomisliti na neki zabačeni i izolovani, oronuli deo naselja, obično radničkih neuglednih zgrada, ispred kojih možete videti naređan ogrev, neuređeno zelenilo, popucale staze, veš koji se suši u parkiću i ugažene cipele ispred vrata…
Međutim, u svom tom globalno-urbanističko-verbalnom galimatijasu postoje i – beogradske kolonije. E, to je već nešto sasvim drugo, odnosno, treće.
Jer kolonije koje ima Beograd su posebni, ušuškani i – dobrano reprezentativni delovi grada u kojima su se nastanjivali intelektualci, diplomate, činovnici…
Najpoznatija je – Profesorska kolonija. Dvadesetih godina osvojila je Palilulu kao potpuno novo i planski uređeno naselje.
Zbog svoje vrednosti ona je prošle godine odlukom Vlade Srbije utvrđena za kulturno dobro, prostorno kulturno-istorijsku celinu.
Danas je ova celina skrivena među gusto izgrađenim stambenim kvartovima oko Cvijićeve ulice, Zdravka Čelara i Bulevara despota Stefana. Može se slobodno nazvati i širim centrom. Ali, nekada je i Profesorska kolonija bila periferija, potpuno izdvojeno naselje zasnovano na konceptu “vrtnih gradova”. Dakle, planski podignuta stambena zona u blizini grada, mirna i prijatna za život, sa više zelenila.
Zanimljivo je da je čitava kolonija podignuta na brisanom prostoru, na mestu nekadašnjih njiva i voćnjaka, ali ipak ne na način na koji danas nastaju obodna naselja.
Država je najpre otkupila zemlju, da bi je potom namenila za izgradnju planskog naselja, sa novim parcelama i ulicama. Parcele su kupovali ugledni profesori Beogradskog univerziteta. Oni bi podizali kredite i tako pravili svoje idilične kuće sa vrtovima.
Danas se na svakoj zgradi, kući ili vili može videti i ko ju je podigao, jer su postavljene informacione table. Tako, uz malo mašte možete da se vratite u sredinu 20. veka i zavirite, recimo, u dvorište Milutina Milakovića u Ulici Ljubomira Stojanovića. Milanković je ovde živeo od 1926. godine do svoje smrti, 1958.
Druga velika kolonija, tačnije, naselje posvećeno našim prosvetarima je – Učiteljsko. To je bilo naselje koje su činile porodične kuće, a sada predstavlja atraktivni deo grada koji više i nije na periferiji. Ušuškano je i skriveno između ulica Vojislava Ilića, Ustaničke i Bulevara kralja Aleksandra.
Postoji još jedna kolonija, i to je poprilično luksuzno mesto za život. U pitanju je Diplomatska kolonija na Dedinju. I ona je skrivena i to između glavnih ulica ovog kraja: Nenznanog Junaka, Ljutice Bogdana i Veljka Lukića Kurjaka.
Ovde se nalaze brojne ambasade, rezidencije sa bazenima, parkić sa fontanom, ali i uski pešački prolazi između pomalo čudnovatih uličica. Ako ste nekada i prošli kroz ovaj kraj, verovatno vas je na to naveo posao u nekoj od ambasada. Tu ima mnogo zelenila, živih ograda, ali i kovanog gvožđa, kao i visokih zidova. Na ulicama se često može naići i na obezbeđenje u kućicama, a iz dvorišta se vijore zastave raznih zemalja.
Zanimljivo je da postoje i posebne mape, putokazi i brojevi kuća označeni na njima, kako bi se posetioci lakše snašli.
Nedaleko od ove Diplomatske je i Činovnička kolonija, a u pitanju je zapravo deo oko Ulice vojvode Stepe. U sporednim ulicama: Jove Ilića, Koste Jovanovića, Borisavljevićevoj i sl. još se može naići na neobične stare porodične kuće i mini vile. I to je nekada bilo mirno, planski građeno pregrađe.
Beogradske priče – Ljudi, ulice, trotoari, prolazi, sudbine…
