Jedna pečurka na pragu je izumiranja – to u današnje vreme i nije toliko neobična vest, svedoci smo promene prirode kojoj sve više doprinosi i čovek.
Ali, postoji mala prirodna oaza u Beogradu koja još čuva život ove gljive, srebrne zvezdače, pod latinskim imenom Myriostoma Coliforme.
U Srbiji već decenijama nigde, sem na Adi Ciganliji, ova neobična loptasta pečurka nije viđena. U svetu, ova gljiva danas postoji još samo u svega dvadeset država na oko 150 lokacija i tendencija njenog potpunog nestanka je dramatična. Da li je i neizbežna? Iako pečurka nije jestiva, prisustvo čoveka najviše je ugrožava.
Ali, vidite li čudo – najveća plaža, možda ne samo u Srbiji, nego i na Balkanu, koja leti vrvi od ljudi – nije ugrozila pečurku koja raste u šumici između Save i Savskog jezera.
Područje veće od 21 hektara je zaštićeno, a iako ispresecano stazicama, na veći deo ovog beogradskog ostrva retko ko zalazi.
Ova zvezdača je, dakle, na Crvenoj listi ugroženih gljiva Evrope, i na toj listi Srbije uopšte nema kao registrovanog staništa. Što je i tačno – osim na beogradskom “moru“, Adi Ciganliji.
Stoga, budite oprezni ako proučavate, berete ili samo gazite pečurke.
Ona ima karakteristične loptice sa sporama i zvezdaste režnjeve ispod loptica. Ovi kraci skupljeni su kod mladih primeraka, kao i kada je pečurka u suvom. Kada dođe u kontakt s vlagom kraci se spuštaju i loptica ostaje slobodna. Poenta je da se to dogodi kada krene kiša, da bi kapljice koje udaraju u gljivu mogle da oslobode spore.
Ova vrsta voli vlažne šume i peskovito zemljište.
Viđana je ranije u Šumadiji i Deliblatskoj peščari, ali više ne, jer izgleda da svet kakav danas poznajemo za ovu pečurku nije podesno mesto. Osim nekih skrivenih kutaka – kao što je naša Ada.
Beogradske priče – Ljudi, ulice, trotoari, prolazi, sudbine…
