Jedini koji je znao odakle Beograd dobija vodu – i nije rekao nikom

Uveliko se priča kako će ratovi izbijati zbog vode, kako je neće biti dovoljno, kako presušuju reke, kako se zagađuju izvorišta… Verovali ili ne, Beograd je još pre 135 godina imao ogromnih problema sa pijaćom vodom. I to zbog jednog čoveka.

On je bio bukvalno gospodar svake kapi!

Kako se došlo do toga da jedna osoba ceo grad drži žednim?! U tim danima, odnosno bivalo je tada već 25 godina kako je nakon što su Turci napustili varoš, jedan vodovođa preuzeo brigu o turskom vodovodu. Oni su mu pokazali kuda i kako se grad snabdeva vodom, a on nije nikome hteo da to kaže. Baš nikome!

Možda se ne bi ni povela polemika o njemu i ne bi javnost ni saznala da niko u celoj prestonici nema pojma o vodovodu da nisu u proleće 1889. utanjile sve ulične česme, počevši od Simićeve, pa one u Savamali kod Višnjičkinog imanja, do Čukur-česme. Gubile se “žice” vode nekuda, a stanovnika – sve više.

Nastao je golem problem sa pijaćom vodom. To nikako nije valjalo. Nedostatak vode neće narod ostaviti samo žednim, što jeste užasno, nego i prljavim, jer neće imati gde ni da opere sebe ni garderobu, a onda to može da vodi raznim boleštinama.

Uzbunili se svi. Tada su sve oči Beograđana bile uprte u sakadžije iliti vodonoše. Oni su dovlačili vodu na volujskim kolima u buradima i pronosili u mešinama, ali niko nije znao gde je zavataju. Viđani su i na Mokroluškom potoku gde je užasno smrdelo!

Da bi se izbegle sve opasnosti po ljudsko zdravlje koje je prljava rečna, barska i potočna voda mogla da učini, Opština Beogradska uložila je velike novce da izgradi svoju pumpu, a godišnje izdržavanje stajalo je 5.000 dinara. Šta su time postigli – ništa! Pumpa nije ispumpavala dovoljno vode, put do nje je bio izuzetno loš, a zbog troškova koje iziskivala Opština je oporezivala svakog sakadžiju.

Sakadžije su se požalile sudu i sve je dospelo na sednicu gradskih odbornika kojoj je prisustvovao i predsednik Opštine Beogradske Živko Karabiberović.

A ta pobuna je razotkrila i strašnu istina o vodovođi ili česmadžiji, kako ga je ko nazivao, i skrivenim tokovima turskoga vodovoda koje niko nije mogao da utvrdi gde se tačno nalaze.  

 Kosta Glavinić, čuveni političar i naučnik, u vreme o kojem pišemo bio je odbornik, a kasnije i predsednik Opštine Beogradske, odnosno, gradonačelnik.

Za mnogo toga je zaslužan u ovome gradu, ali tog dana je prvo branio sakadžije i zalagao se da ne plaćaju nikakav porez, a onda je stao na stranu i čudnog čoveka koji već dve i po decenije bio državni službenik i koji je celu priču obavio velom misterije.

Na žustroj sednici Skupštine beogradske, odbornici su sa ogorčenjem govorili:

– Bruka je, gospodo, da samo jedan čovek, i to ovaj, zna okuda dobijamo vodu!

Odbornik Nikola Popović vodovođu je optužio da je “monopolisao vodovod“.

– Taj čovek jedini zna naše vodovode kako teku i gde idu, a nikome drugom ne kazuje! Smatra naše vodovode opštinske kao svojinu.

Podsetio je na prethodno leto kada je voda na česmama takođe umalila.

– Kod Čukur-česme ima jedan kanal koji dovodi vodu. Kad se prošle godine na naše zahtevanje otvorio kanal videli smo da je česmadžija u taj kanal metnuo pluto pa time predvojio vodu – pola na česmu, a pola u baštu jednoga koji mu je za to platio!

Svetozar Zorić uzeo je reč i kazao da “kad bismo imali česmadžiju tačnijeg mi bismo i od sadašnjih vodovoda naših imali više vode”. Nadovezao se Nikola Vuković rečima da je slušao da česmadžija podnosi netačne račune opštini na isplatu.

Glavinić je imao odgovor i na to:

– Ja nisam kazao da je ovaj vodovođa slavan radenik. Ali na svaki način on je mudar kad je mogao opštinske predstavnike da vuče za nos punih 20 godina i da niko ne zna ništa o našim sadašnjim vodovodima gde su!

Gliša Josfović je izrekao čuđenje da opštinski inženjeri ne znaju odakle voda za Beograd dolazi i da mora da im se naredi da rasvetle ovu tajnu, dok je Živojin Bugarčić podsetio na vreme kad su još Turci bili uz opasku da je tada bilo dosta vode i izrekao sumnje u poštenje česmadžijno.

Opet je Glavinić branio misterioznog čoveka pominjući da je gubljenje vode čisto stručno pitanje i da je priroda učinila svoje, jer su šume posečene i izneo predviđanje da će česme uskoro skroz presušiti.

Plata je vodovođi napsoletku rasprave ostala ista, a ondašnji inženjeri uprkos naredbi nisu uspeli da sazanaju kuda kanali vodovoda idu, odakle se voda crpi. Mislio se da voda kreće negde ispod Avale. Dalje od toga se nije ni naslućivalo.

A vodovođa je – ćutao! Kad je trebalo nešto da se popravi na vodovodnoj mreži, on je to radio isključivo u gluvo doba noći da niko ne vidi. Tajnu je nasledio od Turaka, sa njom je i umro. A ćutao je i kada je Opština zaključila ugovor sa Oskarom Smekerom, inženjerom iz Mahama, za novi vodovod. Nije zucnuo ni kad je taj novi vodovod proradio… Do sudnjega dana.